Lako je sanjati u boji i osećati da možete sve – kad ste mladi, kad je život nov, kad avanture još nisu metamorfozirale u iskustva. Birate gradivni materijal od koga sastavljate sebe, odjednom, u svim pravcima – muzika, knjige, filmovi, eksperimenti sa svojim telom, svojom glavom… Neuništivi ste i ne plašite se ničeg – nemate dovoljno iskustva da bi vas neke stvari plašile. Gurate svoje granice, a onda ih ispitujete, pa ih gurate još.
A onda dođe vreme kada su granice postavljene i više ne osećate izazov da ih pomerate, prosto ne želite, volite svoju zonu komfora, jer dobro znate koliko ste se trudili da je stvorite, a znate i da umete da iz nje izađete, kada je potrebno i kad imate dobar razlog. Pojedine snove ste ostvarili, ne onako kako ste ih sanjali, postignuća i ostvarenja su došla u drugačijoj formi, prilagođena realnosti, a neki snovi su ostali van svakog domašaja. Više čak i ne uzdišete kad ih se setite. A setite ih se ponekad, kao kad vas nešto podseti na davni san, koji je bio tako upečatljiv (sada pamtite samo atmosferu i samo pojedine simbole i momente).
Život ne prestaje kad snovi izblede i kad ih ne zamene novi snovi. Samo postaje drugačiji. Pitate se da li je to drugačije bolje, da li ste promašili svoj put, da li ste mnogo propustili i da li možete sebi da nadoknadite, da pronađete neku kompenzaciju, ili, da li je kompenzacija koju ste pronašli dovoljna. Pitate se da li ste to još uvek vi, da li je vaš identitet snažniji, ili ste i sami izbledeli sa svojim snovima. Evo kako se to obično odvija:
View this post on Instagram
Želeli ste da pevate u bendu
Ali niste bili dovoljno dobri, niste išli u muzičku školu i svirali klavir, samo ste voleli da pustite glas, kad se skupi društvo uz gitaru. Pevate i sad, kad vam dođe, kad se sami, kad rešite da „dignete kuću na glavu“, pa „odvrnete“ muziku i pevate dok premeštate nameštaj, usisavate i perete prozore. Da li bi vam život bio drugačiji, da ste se ozbiljnije bavili pevanjem, da ste bili u bendu, da vam je to postao posao i karijera? Da li biste završili u narodnjacima i pod šatorima (i bili bolje situirani nego sada), ili biste imali album (sa pesmama za koje ste sami pisali tekstove)? Pišete vi pesme i sada, verovatno negde imate i neku knjižicu objavljenih pesama… Možda biste mogli da ih ponudite nekom mladom muzičaru, nekome ko ozbiljno želi da pravi svoju muziku…
Vaši prijatelji su zabrinuti
Pitaju vas šta se dešava sa vama otvoreno, a kada su zajedno, bez vas, govore o tome da ste se promenili i da ne mogu da vas prepoznaju, niti da dopru do vas. Kao da više niste ona osoba koju vole i poznaju (koju vole baš zato što je dobro poznaju) – osećaju se nesigurno, jer se vaše raspoloženje reflektuje na njih i navodi ih da preispituju svoje živote i svoje snove, a to im nije prijatno.
Postajete defanzivni
Čini vam se da svi suviše očekuju od vas i da su skloni da vas osude, ako to ne dobiju, a vi ste skloni da zabušavate i izmičete tim očekivanjima, jer ste baš nešto zaokupljeni sobom i svojim unutrašnjim svetom i ne osećate da imate nešto za davanje. Neka malo drugi daju vama, ako imaju šta. I neka vas ostave na miru. I u svakom pitanju vidite osudu (šta si radila sinoć, gde si, što se ne javljaš, da li si dobro…) na koju reagujete odbrambeno (kome ja polažem račune, gledaj svoja posla, zovi me ako ti trebam – ionako me zoveš samo kad ti trebam, dobro sam, nikad bolje, što pitaš…). Stavljate drugima do znanja da treba da vam daju prostora, ali ako niste naučili da postavljate granice jasno i da se suočavate sa očekivanjima drugih, ovo će biti period tog (teškog) naukovanja.
