Nedavno je u 92. godini preminuo Žan-Lik Godar, čuveni režiser, koji je izvršio ogroman uticaj na razvoj filma. Pedesetih godina prošlog veka proslavio se kao jedna od vodećih ličnosti u francuskom pokretu poznatom kao Novi talas, a njegova karijera trajala je duže od pola veka.
Francusko-švajcarski režiser bio je intelektualni „enfant terrible“ kinematografije – inovator, provokator, duboki mislilac, brz, produktivan i sklon eksperimentima, koji je pružio svetu do tada neviđenu filmsku estetiku. Njegova saradnja sa Anom Karinom i dalje je referentna tačka u filmskoj i modnoj industriji (Martin Skorseze i Kventin Tarantino pominju Godarov rad zajedno sa brendovima kao što su Dior, Chanel, Agnes B.), a njegov spontani i ponekad haotično organski pristup, bio je naširoko cenjen, ali je takođe izazivao i otpor – Bergman je oštro kritikovao njegovu opsednutost sobom (svoja lična proživljavanja prenosio je na likove i radnje filmova) i prozivao ga da je dosadan. Međutim, činjenica je da Godar nije samo uticao na filmsku kulturu, on je lično bio kultura filma.
View this post on Instagram
Ovo je 5 najboljih filmova Žan Lik Godara, koje svakako treba da pogledate:
Breathless – Do poslednjeg daha (1960)
Posle više od pola veka, ovaj film se i dalje smatra klasikom i predstavlja primer Godarovog specifičnog senzibiliteta i inovacije – prema zapletu, film je kriminalistička drama, ali, kao i u mnogim njegovim kasnijim delima, zaplet je samo okvir za istraživanje kulture, eksperimentisanje sa slikom i istraživanje mogućnosti filma. Jedan od najradikalnijih elemenata filma bila je naglašena upotreba tehnike montaže poznate kao „džamp-kat”, koji rezovima u samom kadru stvara osećaj da vreme „skače“ unapred, umesto da teče kontinuirano. Film je, iako je imao skroman budžet, zaradio veliki novac od prodaje ulaznica na blagajnama i njegova energija je i danas posebna i očaravajuća. Glavnu mušku ulogu igrao je Žan-Pol Belmondo, čiji je izgled postao najpopularniji u muškoj modi šezdesetih. Glavni ženski lik, Džin Siberg, takođe pomera granice, i sa kratkom kosom, belom košuljom i baletankama postaje ideal novog ženskog izgleda – dečački izgled – koji je prepoznao i promovisao Dior.
Pierrot the Fool – Ludi Pjero (1965)
U egzistencijalnoj drami, sa Anom Karinom i Žan-Polom Belmondom, kao parom u bekstvu, Godar je stvorio pojedine od najživopisnijih kompozicija – plava, crvena, žuta i zelena dominiraju kadrovima. Ispod zapanjujuće montaže, krije se element koji pruža vizuelni okvir filma. Junaci, Marijana (u bekstvu od gangstera) i Ferdinand (u bekstvu od malodušnosti i zasićenja) završavaju na mediteranskom ostrvu, usamljeni i samodestruktivni, pronalazeći na tragičan način večnost, u okeanu i suncu.
Pročitajte i ovo: Najbolje filmske adaptacije romana Jane Austin
Contempt – Prezir (1963)
Film o snimanju filma i svim naporima koji prate proces, Prezir, sa strahopoštovanjem prema arhitekturi i svešću o prostoru, na momente dočarava Bauhaus plakate. Film je jednim delom sniman na Kapriju, jednom od najpoznatijih mesta moderne italijanske arhitekture. U ovoj priči pojavljuje se i reditelj Fric Lang, a Brižit Bardo nastupa sa svojom čuvenom trakom na plavoj kosi i crnim ajlajnerom. Godar je morao da uključi golišave scene sa Brižit, da bi film postigao komercijalni uspeh u SAD, što je on i uradio, na vrlo stilizovan način, prikazujući njenu siluetu.
Band of Outsiders – Neobična banda (1964)
Film, po kome je Tarantino nazvao svoju producentsku kuću, verno prati recept koji je Žan-Lik Godar ustanovio – sve što vam treba za dobar film, jeste pištolj i devojka. I Pariz. Ovo je Godarov najšarmantniji i možda najpristupačniji film. Gangsteri izvodi sve osim pljačke koju su planirali – druže se po kafićima, idu u Luvr, provode noć zajedno, plešu, voze se kabrioletom… Tarantino je izjavio da je to bio jedini film koji mu je pokazao kako možete da se zabavljate kao stvaralac i igrate sa filmskim alatima – priča treba da ima početak, sredinu i kraj, ali ne nužno tim redosledom!
Pročitatje i ovo: Najskuplji komadi nakita iz filmova
My Life to Live – Živeti svoj život (1962)
Godarov verovatno najmračniji film prikazuje 12 povezanih priča o životu ambiciozne glumice Nane, koja završava kao prostitutka umešana u rizičan posao. Na tipičan način Novog talasa, Godar daje uputstvo za upotrebu u obliku tipografske liste i naratora bez glasa, o tome kako biti prostitutka sa punim radnim vremenom. Nanina bespomoćnost ne uspeva da se sakrije iza patetičnih pokušaja da bude pronicljiva i da kontroliše situaciju. Njena crna bob frizura pojavljuje se kao omaž u Preziru, u trenutku kada se Bardo preispituje.
Žan-Lik Godar je svojim stvaralaštvom – ličnim, eksperimentalnim, političkim (ili sve odjednom) izvršio ogroman uticaj na druge reditelje.
Pored Tarantina, Godara je veoma poštovao čuveni italijanski režiser, Bernardo Bertoluči, koji to iskazuje kroz svoj fil Sanjari, a u radu iranskog režisera Abasa Kijerostamija – Godarov uticaj je prepoznatljiv u zamućivanju granice izmeću dokumentarca i fikcije, kao i u provokativnim filmovima danskog režisera Larsa Fon Trira.
Naslovna fotografija: instagram.com/_.frankly._
Brankica Milošević
