Moglo bi se reći da filmove gledamo baš zbog uzbuđenja koje nam izazivaju, kao i adrenalina, neizvesnosti… Želimo da iskusimo novu priču, da se prebacimo u tuđe cipele, da saživimo sa događajima koji nam se, u suprotnom slučaju, možda ne bi desili. Čeznemo za eskapizmom – ali, psihološki trileri se manje fokusiraju na eksternu avanturu i pretnju, a više na interne svetove heroja i negativaca koji se u svojoj realnosti opasno približavaju ponoru. Ovo su priče o paranoji, zabludi, fobiji i zlostavljanju, koje eksploatišu anksioznost gledalaca time što donose preko potrebnu katarzu, na videlo izvlačeći naše strahove i poručujući nam da oni mogu biti pokoreni ili da su, u najmanju ruku, validni. Od Hitchcocka do Finchera, ovo su najbolji psihološki trileri o kojima ćete razmišljati dugo nakon natpisa the end…
Searching (2018)
Ovo debi ostvarenje Aneesha Chagantyja se u potpunosti odvija na kompjuterskim i mobilnim ekranima – u premisi koju režiser nije osmislio, ali ju je svakako usavršio. John Cho igra samohranog oca koji traga za svojom nestalom ćerkom tinejdžerkom, pa prolazi kroz sve njene privatne chatove, kontakte i profile na društvenim mrežama kako bi naišao na bilo kakav trag razrešenja misterije. Film je odlično editovan i odiše vizuelnim pripovedanjem koji čini da ga pratimo na “ivici stolice”, širom otvorenih očiju. Zbog pozicije kamera, Searching se u potpunosti oslanja na facijalne ekspresije Johna Choa, koje iskazuju čitav dijapazon emocija u naizgled jednostavnom narativu. Otac očajnički traga za svojom ćerkom, usput shvatajući da je uopšte ne poznaje…
Gaslight (1944)
Film Georgea Cukora nije samo psihološki triler, već i sinonim za manipulaciju i horor. Njegov naziv je ušao u savremeni leksikon reči kako bi objasnio formu psihološkog zlostavljanja. Ingrid Bergman igra opersku pevačicu koja upoznaje ljubav svog života – zgodnog džentlmena kog tumači Charles Boyer. Ali, nakon što se venčaju i presele u kuću u Londonu, njihov odnos se pretvara u noćnu moru. Heroina gubi razum, ili nam se to samo čini? Bergman je dobila Oscara za ovu ulogu, igrajući ženu na ivici mentalnog rastrojstva – i to na ranjivi, sirovi, opčinjujuće iskreni način, dok će Boyerovo lice uvrnutog negativca uvek biti sinonim za termin “ledi krv u žilama”.
Rear Window (1954)
Ne postoji katalog najboljih trilera svih vremena, a da se ne pojavi ime Alfreda Hitchcocka, čiji su filmovi transformisali psihološki žanr. I njegovi Rope, Spellbound, Vertigo zaslužuju poziciju na ovoj listi, ali smo se odlučili za vanvremenski klasik Rear Window. James Stewart igra fotografa sa polomljennom nogom, pa vreme provodi u dokolici u svom stanu, kroz prozor špijunirajući komšije i njihovu naizgled monotonu svakodnevicu. Ta opsesija, koja nervira njegovu prelepu devojku (Grace Kelly), dovodi do toga da fotograf, spletom okolnosti, veruje da je komšija ubio svoju suprugu…
Gone Girl (2014)
Ovo neizmerno uzbudljivo ostvarenje Davida Finchera liči na roman koji se čita u avionu, pleneći lascivnom radnjom i skoro pa campy nasiljem. Ben Affleck igra Nicka, koji je u braku sa Amy (Rosamund Pike). Brak nije najsrećniji, pa kad Amy nestane pod sumnjivim, nerazjašnjenim okolnostima, mediji se brzo okreću Nicku, čineći ga glavnim osumnjičenim za zločin, uvlačeći ga u sličnu opresivnu zamku koja je pratila Amy dugi niz godina. Samo ćemo reći da Gone Girl krije mnogo više od ove premise, što ga čini slojevitim, kvalitetnim filmom koji nam izaziva veliku dozu anksioznosti. Pike je fantastična u ovoj ujedno zabavnoj i tragičnoj ulozi, dok nam Affleck donosi odlični performans manipulatora i manipulisanog.
Pročitajte i ovo: 7 Netflixovih serija zasnovanih na istinitim pričama
What Ever Happened to Baby Jane? (1962)
U ovom bizarnom i grotesknom kultnom ostvarenju Roberta Aldricha, upoznajemo se sa sestrama u zrelim godinama, otuđenim od sebe i spoljašnjeg života. “Baby” Jane Hudson (Bette Davis) je bila dečja zvezda dvadesetih godina prošlog veka, čija je karijera naizgled propala zbog uspešne karijere sestre Blanche (Joan Crawford), koja je potom ostala paralizovana nakon saobraćajne nesreće, pa je Jane dodeljena uloga njene negovateljice. Decenijama kasnije, njihova kuća propada, Blanche živi na spratu, vezana za krevet i Janeinu “milost”. Uz nazadovanje Janeinog mentalnog zdravlja, zlostavljanje koje Blanche trpi je šokantno. Opšte je poznato da se Bette i Joan nisu podnosile u privatnom životu (postoji i serija Feud koja o tome govori), što su u potpunosti iznele i u svoje uloge.
Memento (2000)
U drugom ostvarenju Christophera Nolana, Guy Pearce tumači Leonarda Shelbyja, čoveka sa anterogradnom amnezijom koji ne može da stvori nova sećanja. Zbog toga, na svakih pet minuta mora da se preorijentiše i da pita gde je i šta radi. Shelby se zatiče u misteriji ubistva, a režiser kazuje priču unazad – scenu po scenu, navodeći i gledaoce da se preorijentišu. Iako se prvenstveno čini komičnim, Memento je tragična drama o ciklusima i preokretima, izdaji i uzaludnosti. Jedinstveni psihološki aspekt protagoniste vodi film u neuobičajenim pravcima. Iako smo od Nolana dobili još mnogo dragulja, moguće je da je Memento njegovo glavno remek-delo.
Les Diaboliques (1955)
Henri-Georges Clouzot nam je pre skoro sedamdeset godina podario inovativni triler u kom Vera Clouzot igra napaćenu ženu koju zlostavlja suprug (Paul Merisse). Ona je toliko izolovana da jedinu prijateljicu nalazi u muževljevoj ljubavnici (Simone Signoret), kojoj postaje jasno koliko čudovište je njen izabranik. Ovo je zaista bizarna situacija koja kulminira u ubistvu. Sve se odvija po planu, ali onda… telo nestaje. Clouzot i Signoret su ikonične kao duo fatalnih žena, jedna nežna i pod osećajem krivice, druga hladna i nepokolebljiva, bačene u nesvakidašnje okolnosti zbog kojih donose nezamislive odluke.
Black Swan (2010)
Zastrašujući psiho-triler Darrena Aronofskog govori o mladoj ženi (Natalie Portman) koja prolazi kroz mentalnu i emotivnu torturu kako bi postala najbolja balerina i dobila glavnu ulogu u Labudovom jezeru. Njena opsesija gradacijski uzima maha, pa počinje da umišlja (ili ne) razne situacije koje je toliko iscrpljuju da ne zna šta je san, a šta realnost. Portman je apsolutno genijalna u ulozi primabalerine, koja nas u potpunosti uvlači u svoj svet psihičkog rastrojstva, a Filmska akademija ju je zbog toga nagradila Oscarom. Black Swan je neprestano šokantan, zaključno sa poslednjom, izrazito emotivnom scenom.
Repulsion (1965)
Legendarna Catherine Deneuve igra Carol, mladu ženu koja živi sa svojom sestrom Helen, koja je zgrožena sestrinim momkom, sopstvenim udvaračima i sitnim elementima svog života koji bi, da su okolnosti drugačije, predstavljali male distrakcije. Kad Helen iznenada napusti grad zbog romanse, Carol je prepuštena sebi, pa se odjednom suočava sa svojom anksioznostima, fobijama i halucinacijama. Veći deo filma je Carol samostalno prepuštena svom mentalnom rastrojstvu, ali ipak čineći da se njen ponor čini univerzalnim. Lišen izmišljotina i narativnih trikova, Repulsion naglašava Caroline podsvesne asocijacije, otkrivajući mrežu neproverenih, nedijagnostikovanih trauma koje konačno dobijaju priliku da se zagnoje.
Mulholland Drive (2001)
David Lynch uvek kazuje priče koje nas navode da preispitamo svoje postojanje, a kad konačno pretpostavimo o čemu se radi – on krene u suprotnom pravcu. Isti slučaj je sa Mulholland Drive, možda najvećim remek-delom njegove karijere, u kom tek ponekad dobijamo ikakvu vezu sa realnošću, ali postoji sasvim dovoljno niti koje povezuju režiserove psihodelične dream-like događaje sa univerzalnim anksioznostima čineći ih moćnim, umesto bizarnim. Naomi Watts igra mladu ženu idealističkih shvatanja, koja se seli u Holivud i upoznaje otmenu damu koja pati od amnezije (Laura Harring), i koja možda beži od ubica. Njih dve se zajedno kreću kroz iskrivljeni svet behind-the-scenes studijskih zavera, podzemni svet snova nezavisnog teatra i, što je najšokantnije, kroz otkriće koje će ih uništiti.
Pročitajte i ovo: Ovo je 7 najboljih istorijskih serija (prema IMDb-u)
Naslovna fotografija: instagram.com/cineographer
Dušan Veselinović
