Kao što ne želim da neko mog sina naoruža i pošalje u rat, jer je muškarac, tako ne želim ni da ga neko strpa u harem, iz istog razloga.
Ja sam zabrinuta. Volim muškarce. A čak i o onima koje najviše volim, nemam bogznakakvo mišljenje.
Nekako su neuključeni, drveni, tupavi.
Izazivaju u meni potrebu da ih uhvatim za ramena i tresem, da se prenu.
Da kucam u njihovu glavu i vičem im na uvo: aloooo, ima li kogaaaaa?
Da ih uštinem da proverim da li su budni.
I to nije grubo. Kad se ne bih neprestano preispitivala, lupala bih glavom o zid, da znam da sam tu.
Ali njih ne vredi drmusati.
Zato ih lepo molim da učine nešto, da se naše mišljenje o njima popravi.
