Često prozivam muškarce. Za slabost, sebičnost, inertnost, površnost, prevrtljivost, neverstvo, laganje i verovatno još koješta.
I stalno se preispitujem. Da li generalizujem, da li je moje iskustvo relevantno i da li je iskustvo žena u mom okruženju statistički dovoljno da moj stav odražava ženski stav. Žensku muku sa muškarcima, tačnije rečeno.
Mislim, zašto bi mi loše mislile o njima, ako nemamo razloga?
Zato što smo glupače, koristoljubive kučke, nerealne sanjalice?
Pa dobro, u nekoj meri jesmo.
Onoliko koliko je glupo očekivati ravnopravno partnerstvo, onoliko koliko je koristoljubiv zahtev da on zarađuje makar koliko i mi i onoliko koliko je nerealno sanjati o ljubavi.
Barem svakog drugog dana javi mi se neka žena i kaže mi kako je čitajući neki moj tekst osećala kao da gledam njene misli i poznajem njen život, da sam artikulisala baš ono što ona misli i oseća ili da sam pisala o problemu koji je muči.
I to mi beskrajno mnogo znači, jer ja te žene ne poznajem, a one kažu (misle i osećaju) isto što i sve one koje poznajem.
Isto što i ja.
