Upoznajte Jelenu Riznić – doktorantkinju Filozofskog fakulteta i aktivistkinju koja se, kako samostalno tako i u sklopu kolektiva Ženska solidarnost, bori za ženska prava i slobode. Iako je kolektiv oformljen još 2018. godine, Ženska solidarnost je postala vidljiva na društvenim mrežama najviše kada je jedna domaća televizija objavila pogrešne podatke o slučajevima abortusa u Srbiji – zbog čega su žene morale da preuzmu stvari u svoje ruke i isprave grešku.
Jelena je jedna od predstavnica ovog ženskog kolektiva, te smo sa njom porazgovarali o problemima sa kojima se žene stalno suočavaju, kao i o aktuelnim i ne tako aktuelnim temama na koje tek treba da obratimo pažnju.
Koje su aktuelne teme kojima se trenutno baviš?
I u aktivističkom i u akademskom smislu, bavim se pitanjem nasilja prema ženama, a posebno seksualnim nasiljem. U poslednjih godinu dana, intenzivno radim na tome šta je potrebno ženama sa iskustvom nasilja, odnosno, kakve sisteme podrške možemo da izgradimo jer je za nasilje uvek kriv nasilnik, ali je za proces oporavka odgovorna čitava zajednica. Osim toga, značajna tema su mi i radna i reproduktivna prava žena, što nastojim da povežem sa ekonomskom sociologijom kojom se, takođe, bavim.
Da li je feminizam ružna reč?
Bez imalo preterivanja – za mene feminizam predstavlja nešto što mi je spasilo život, u smislu da mi je pomoglo da budem dobro sa sopstvenim iskustvom nasilja i da ovo iskustvo transformišem u borbu za sve žene. Stoga, feminizam je predivna reč, ali i opasna, i baš zato što ima antisistemski karakter, najčešće i jeste predstavljena kao ružna reč.
Šta misliš, zbog čega naš narod ženama daje samo dve mogućnosti - da biraju između toga da li su lepe i glupe ili pametne i ružne?
Takve jednodimenzionalne predstave o ženama su deo narativa koji podrazumeva da sve što žene misle ili rade – mora nekako da odgovara muškim fantazijama. Za početak, žene zaista ne moraju da budu konvencionalno lepe i to nije vrednost na osnovu koje možemo i treba da ocenjujemo ljude oko sebe (muškarcima to, evidentno, nikada ne radimo). Stičem utisak i da muška ocena ženske inteligencije često predstavlja ocenu toga koliko uspevamo da se uklopimo u postojeće seksističke narative. Stoga, odbacimo ove lažne dileme – teže se diše kada spoznaš ove stvari, ali je čistije i slobodnije.
Prošlo je skoro godinu dana od trenutka kada smo saznali da je osvetnička pornografija veliki problem na našem prostoru. Koja je bila tvoja prva reakcija kada su socijalne mreže “buknule”?
Materijalna realnost se menja, pa se menjaju i mehanizmi kontrole žena, ali treba imati na umu da je to na kraju uvek nasilje i da je važno da stvari uvek nazivamo pravim imenom. Žao mi je što je otkrivanje grupa na Telegramu značilo da mnoge žene prolaze kroz pakao, ali mi je istovremeno drago jer su osvetnička pornografija, ali i digitalno nasilje, konačno dobili na značaju i što imamo prostor da zahtevamo zakonska rešenja u skladu sa ovim problemom.
Da misliš da se situacija povodom osvetničke pornografije malo promenila?
Nažalost, imam razloge da tvrdim da nije, jer su nam i nakon marta prošle godine, kada je ova priča bila aktuelna na mrežama, žene javljale da su se pojavile nove grupe sa istim ciljem. Ovo svakako ne čudi jer dok god počinioci ne osećaju da će snositi posledice zbog sopstvenih postupaka, situacija se neće drastičnije menjati.
Budući da često gostuješ na televiziji kao predstavnica udruženja “Ženska solidarnost”, prošlog meseca si gostovala u jutarnjem programu jedne od televizija sa nacionalnom frekvencijom i razgovarala o pravu na abortus. Da li iko ima prava da donosi odluku o ženskim telima osim žena?
Nema, i žao mi je što je razgovor o ovim temama uvek u formi koja treba da napravi šou program, a ne da, zapravo, postavi pitanje kako da unapredimo pravo na legalan i bezbedan abortus. Od agresivnih napada na psihofizički integritet žene ne stižemo da govorimo o tome da abortus ni sada nije dostupan svim ženama, jer ni u okviru javnog zdravstva nije u potpunosti pokriven i plaća se više od 200 evra, a odnos prema ženama je često nehuman i ponižavajući. Ako različita istraživanja pokazuju da je oko granice siromaštva blizu 50% stanovništva Republike Srbije, onda se sa pravom možemo pitati koliko žena zapravo može da priušti odlazak na abortus u roku u kom je to dozvoljeno, jer je vreme tu ključno. Drugim rečima, volela bih da narative o ženskim pravima krojimo mi koje se za to i borimo, umesto da i dalje upućujemo na osnove – da žena ima pravo da samostalno odlučuje o svom telu.
Koje su to feminističke teme o kojima još uvek nismo dovoljno razgovarali?
Verujem da nikada nije dovoljno priče o seksualnom nasilju, tome kakve sve oblike zapravo može imati (jer postoji jedna slika u javnosti koja u najmanju ruku ne odgovara materijalnoj realnosti), jer je to ključno za promenu zakonskog okvira koji regulišu silovanje (kroz prisustvo sile i otpora, umesto kroz ideju o odsustvu autentičnog pristanka žene). Takođe, još uvek se ne govori dovoljno o formama psihičkog nasilja koje se često romantizuje i prikazuje kao ljubav i poželjno ponašanje partnera (na primer ljubomora) dok u stvarnosti to predstavlja nasilničke strategije kontrole i izolacije žrtve. I na kraju, volela bih da imamo više prostora za feminističku analizu institucije materinstva jer je tu i pitanje bezbednog i dostojanstvenog porođaja, dostupnosti vrtića, trudničkih i porodisljkih nadoknada itd. Takođe, feministička pitanja. Feminizam znači odbranu prava na izbor da žene budu ili ne budu majke, a u oba slučaja moramo da se borimo za dostojanstvene uslove.
Kakav je tvoj stav po pitanju rodno senzitivnog jezika?
Ja sam ponosna feministkinja, sociološkinja, doktorantkinja, aktivistkinja, borkinja, žena. Završila sam Filološku gimnaziju i tvrdim da je jezik lep jer nam omogućava da imenujemo stvarnost i da delamo u skladu sa tim, stoga – volela bih da ponosno ističemo to da smo žene koje smo uspele da ostvarimo određene stvari, koje samo generacija ili dve žena pre nas nisu mogle. Vidljivost u jeziku znači vidljivost u društvu.
Koji je tvoj odgovor na pitanje “šta više žele te feministkinje kad su žena i muškarac već jednaki u društvu”?
Mislim da je prethodna godina zaista demistifikovala ideju o tome da smo jednaki, jer je počela svedočanstvima iza #NisamTražila i #NisiSama, a završila se onim iza #NisamPrijavila. Samo nekoliko dana nakon početka #NisamPrijavila trenda na mrežama, dogodila su se tri femicida, a nasilnik je bio muž, odnosno otac, koji je ubio bivšu suprugu i ćerke. Nejednakost o kojoj feministkinje govore nije nekakva stilska figura kojom želimo da uzburkamo javnost kojoj je inače dosadno; ova nejednakost znači smrt za mnoge žene koje institucije nisu čule, a za mnoge druge znači život sa traumama posle preživljenog nasilja.
Da li se slažeš sa teorijom da smo trenutno u četvrtom feminističkom talasu?
Ideja o postojanju ,,talasa” mi je i inače upitna, ali razumem načelnu potrebu za klasifikacijom tog tipa. U tom smislu bih rekla da još uvek nismo rešile mnoga pitanja koje su feministkinje postavile 1960-ih i 1970-ih, te da je od klasifikacije važnije razmišljati o strategijama borbe. Definitivno jeste došlo do tektonskih promena usled pojave interneta i činjenice da se tlačenje žena često nastavlja upravo u online prostoru. Srećom, tamo se nastavlja i odgovor na tlačenje, odnosno otpor hrabrih žena.
Kako bi približila feminizam nekom ko apsolutno ništa ne zna o istom ili, još gore, misli da zna?
To zavisi od godina osobe sa kojom razgovaram, od kulturnog miljea iz kog dolazi i, svakako, od toga da li postoje dobre namere sa druge strane. Kada su žene u pitanju, uvek naglašavam to da su mnoga, za nas danas možda banalna ili prava koja uzimamo zdravo za gotovo, izborile feministkinje. I sve su to radile ne samo za žene koje se slažu sa feminističkim idejama, već za sve žene, a činjenica da danas i ova druga grupa žena može javno da govori loše o feminizmu, takođe je rezultat borbe hrabrih žena koje su verovale da ženski glas mora da se čuje.
Od kojih feminističkih autorki si najviše naučila i da li bi mogla da nam preporučiš svoje omljene?
Volim da kažem kako imam sreću da živim sa živim legendama i ženama koje su izgradile pokret na našim prostorima. Učila sam i učim od Lepe Mlađenović, Tanje Ignjatović i drugih žena iz pokreta. U toku srednje škole, za mene su bile otkriće istoričarka Ivana Pantelić, književna kritičarka i istraživačica Stanislava Barać itd. Kada je reč o stranim autorkama, to su definitivno Simon de Bovoar, Šulamit Fajerston, Adrien Rič, Andrea Dvorkin, Kajsa Ekis Ekman i mnoge druge.
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja: Milica Antić
