Klub, pun dima, zamračen, Ona, Opasna Ženka ispija poslednji gutljaj belog vina. Slatkolepljiv miris joj prostreli čula. To je On, Alfa Mužjak. Prilazi joj, odmerava je, ko će izaći kao pobednik? Da li u njemu postoji nešto više od mišića? Da li ona gubi svoju vrednost ako ga iskoristi?
Pozvana na kafu u komšiluku. On mi se unosi u lice. Ne poznajem ga.
– Šta hoćeš da budeš kada porasteš?
Njemu je 28, meni 25.
– Hrabra.
– A šta si sada?
Ne trepće, blizina prelazi socijalno prihvatljivo rastojanje.
– Jaka.
– Dokle si stigla?
Vidim svoj odraz u njegovim očima.
– Do pola.
Nagne se i zalepi mi “žvaku”.
Super, baš si frajer, pritom vrlo kreativan, jedinstven.
Šta je sa ljudima danas? Kanda su se pogubili na tržištu ponude i tražnje, uplašili mogućih sankcija, ograničenog izvoza i uvoza, pa brže bolje grabe, trpaju, kao da im je, ne daj Bože, poslednje.
A onda mi prefrigano prosipa priču kako se danas brzo živi, a nekada su se i pisma pisala, bla, bla, bla. Dobro bre, momak, da li ima nešto da nisi skinuo iz Holivuda, naučio napamet, prepisao?
Gde je nestala spontanost?
Pojela je “hrabrost” ? Pa danas umesto pravih superheroja, imamo gomilu kvazi-hrabrica koji su pomešali junaštvo i foliranje. Tako, prava dela nikako da zažive. I sve samo da izgleda dobro, sve samo da je našminkano i utegnuto. Farsa.
Alisa u krevetu "hrabrog pastuva"
Onda scena iz treće epizode “Ja sam mačo i pružiću ti zadovoljstvo koje ćes pamtiti”: odnosi me do zamračene spavaće sobe, sav dičan kao da osvaja Himalaje i baca me na teget saten. Najgori kliše. Gleda me u oči, uglovi njegovih usana odaju samopouzdanje, skida majicu, pantalone, ostaje u negližeu. Sledi momenat u stilu gepard likuje nad svojom “veličinom”, želi da zaseni gazelu dok je ne zaskoči za vrat i obezbedi sebi obrok i dobar adapter od 95 vati za punjenje sujete.
Ne mogu da savladam smeh dok hrabri pastuv misli: “Bravo, Hranko, mala je pala”.
I dok se nabeđeni mačo sitio mojih glasova zadovoljstva, hraneći ovog puta svoju prljavu i iskrivljenu sliku muškosti, ja sam bila u nekoj od nesnimljenih epizoda “Seks i grada” (Sex and the City), kada Keri (Carrie) na tren pobegne iz svog života u neko drugo telo, neku drugu priču, pa kao Alisa u zemlji čuda otkriva maske i spoznaje novu sebe: “…u belim cipelicama prozveketala je tihom ulicom i u svom komšiluku zvonila na vratima zakazane kres šeme svesno sklanjajući crne uvojke sa ramena dok se predavala njegovim velikim šakama i laganom letnjem povetarcu na potkrovlju neke daleke sobe…”
Osećanja? Nula.
Spontanost? Nula.
Hrabrost? Lažna.
Oblačim svoju haljinu, nasmešim se, na tren pokažem iskrenost u očima, otvorim vrata i nakon kratkog “Ćao”, u toj lažnoj sobi ostaje još samo eho belih cipelica.
Svoj? Nimalo.
Jak? Nikako.
Iskompleksiran? Sigurno.
I nema greške, ako se ikada zapitate ili zaputite ka nekim nabildovanim mišićima, širokim plećima i uglačanim trbušnjacima, znaćete da je naizgled sjajan balon ispunjen samo vazduhom i da se unutra nalazi jedno veliko “ništa”. Parola “Pipaj biceps, dupliraj mi mozak” zvuči kao “Mnogo mlečne čokolade koja ne goji”. Nema tu ni mrvice hrabrosti. Naduvani frajeri i srećne cice? Ponavljam, farsa. Oni su, po njima, neka zamišljena predstava alfa muzjaka, a one su jadnice, opčinjene i zavedene Alise slatkim i plitkim lažima.
Ana Milošević apsolvent novinarstva igra glavnu 24časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
