Upoznajte Anu Tokin, modnu dizajnerku koja neprikosnoveno sledi svoj unutrašnji glas. Iako svoje poslovne početke vezuje za oblast marketinga, ona se odvažila da nakon uspešne dvadesetogodišnje karijere u ovom polju krene stopama svojih modnih snova – i time preokrene svoj život za 180 stepeni. Ana za sebe kaže da je zaljubljena u život, da je uzbuđena zbog svakog novog dana, da je inspirišu ljudi i da veruje u čuda, i da joj se čuda zato i dešavaju. Mi bismo rekli da ona čuda i sama stvara kada kreira, jer njene haljine u sebi nose magičnu, poletnu energiju koja se može primetiti u svakom njihovom naboru pri kretanju. Anine haljine odraz su njenog boemskog, romantičnog i iskrenog pogleda na svet, a nakon što od nje odu, one nastavljaju da žive svoje samostalne živote. Kako je Ana smogla hrabrosti da prati svoju intuiciju, u čemu sve pronalazi inspiraciju kada kreira i da li misli da nam jedna haljina može promeniti život, saznajte u nastavku teksta.
Hvala ti na ovom intervjuu! Kako si, šta je sve 2021. godina tebi donela?
2021. mi je donela mir, jer je početak mog preobražaja krenuo četiri godine ranije, 2017. To je bila godina kada sam zavrnula rukave i ozbiljno krenula da radim na sebi. Sve šta je bilo za čišćenje, počistila sam, suočila sam se sa strahovima koji su me do tada blokirali i prihvatila sve one delove sebe koji mi se pre toga nisu dopadali. Nije se to sve desilo u jednoj godini, to je bio proces koji je trajao, ali kada je došla 2021. napokon sam bila spremna da prodišem i počnem da uživam. Tako to ide, posle velikog spremanja, uvek usledi zadovoljstvo. Kad se čovek udobno zavali, digne noge na sto i oseti zdrav umor, ali i sreću.
Ova godina je dobra za mene, ali mislim da je dobra i za sve druge ljude, iako im to možda tako ne izgleda. Kada maske padaju i istina izlazi na površinu, to je uvek dobro, ma koliko da ume da bude bolno.
2021. je godina suočavanja i promena. Svako ko je bio u dodiru sa svojim unutrašnjim svetom, nije mu pala teško. Ali oni koji se nisu upoznali do sada, njima sigurno nije bilo dobro kada je sve stalo. A moralo je da stane da bi čovečanstvo načinilo sledeći korak – da se približi za mrvicu bliže osvešćivanju.
Kada si shvatila svoju strast prema modi i da li je put ka ostvarenju tvojih modnih snova bio lak ili trnovit?
Ne pratim ja modu u onom tradicionalnom smislu da znam koji su trendovi aktuelni i šta je moderno ove sezone. Ja samo sledim svoj unutrašnji glas. Znam šta nosim u sebi i šta se meni sviđa i onda to pustim da izađe napolje i poigram se s tim. Tako nastaju moje haljine. A to kako pristupam poslu je potpuno isto kako pristupam životu inače, sa što manje drame i što više zabave. Jer kad voliš to što radiš, nikada se ne umaraš. Dakle recept je: radi uvek samo ono šta ti srce raduje, radi ga posvećeno i disciplinovano i zabavi se usput što više možeš.
Moj život iz mog ugla nije bio težak ni malo. Bio je takav kakav je. Ali mislim da je to stvar percepcije. Možda da pitate nekog drugog da je na mom mestu, rekao bi Vam drugačije. Nikada preterano ne kukam nad teškim periodima, jer znam da su i pogrešne ulice prave. Ti periodi su tu sa razlogom, da nas nečemu nauče. Prihvatam ih kao anksiom i samim tim, njihova težina nije glavno šta nose sa sobom. Pre svega donose lekcije, a lekcije su uvek blagorodne za nas.
A što se tiče ljubavi prema stilu i oblačenju, to sam otkrila vrlo rano. Imala sam sreću da mi roditelji nisu branili sva moguća eksperimentisanja, pa sam relativno brzo došla i do svog stila koji se formirao toliko da sada mogu da stilizujem i druge žene.
Šta u sebi nosiš od Pariza, a šta od Beograda?
Ne mislim da nosim ništa konkretno od Pariza. Tamo sam provela godinu dana na fakultetu dok sam bila jako mlada, sa 22 godine. To je bio divan period odrastanja, i moje prvo odvajanje od roditelja. Ja sam neko ko veruje da nema slučajnosti u životu i da nam se sve dešava u pravo vreme i u količini u kojoj možemo da podnesemo, pa sa te tačke gledišta, Pariz mi je doneo prvu veliku promenu i osamostaljivanje. Vratila sam se sa fakultetskom diplomom i ćerkom u stomaku. A Beograd je moj grad, dasa na koga sam slaba. Uvek me odradi na sentimentalnost i neke šmekerske fore koje nosi sa sobom. Ja Beograd doživljavam kao neki karakter koji je prisutan oduvek u mom životu i stoji rame uz rame sa svim bliskim ljudima koje volim. U njemu se osećam svojom i gde god da odem, uvek se radujem kad mu se vratim. Tako da, ja nosim Beograd u sebi, a svaki drugi grad me je malkice obojio, dao mi je na slojevitosti.
Šta te ovih dana inspiriše kada kreiraš?
Mene sve inspiriše, a najviše ljudi i situacije. Inspiracija dolazi kada se čovek otvori i počne da posmatra svet oko sebe. Ja sam od onih što veruju da to može svako i da smo svi talentovani za nešto, samo prethodno moramo da dodjemo u kontakt sa sobom. A kada se to desi, muze krenu da nas posećuju. Ne biste verovali, ali nekada je dovoljno samo da stojim i posmatram zavese kako lelujaju na vetru i dobijem ideju za novu haljinu. Desilo mi se to jednom na ćošku Vlajkovićeve i Svetogorske, u zgradi tačno iznad Lude Kuće. Stajala sam hipnotisano i gledala u bele zavese na prozoru trećeg sprata, kako ih vetar nežno zavodi. I te zavese su mi tada nešto pričale. Ne znam ja tačno kako krene ideja od zavesa i završi se haljinom, ali i ne moram da znam. Muze dođu i šapnu sve šta treba, a ja samo odem kući i nacrtam to što su mi rekle.
Šta te ponovo pokreće kada naiđeš na kreativnu blokadu?
Naučila sam da tada stvari treba da pustim, da ih ne silim. Da se odmaknem od njih i promenim fokus. Dobro je da se čovek tada pokrene, da energija prostruji. Ako nešto ne ide, nece ići ni ako uporno sediš i pokušavaš. Jer svakim sledećim pokušajem i nedobijanjem toga što želiš, osetićeš se sve više nemoćno. Zato je dobro da se napravi pauza, a to se najbolje radi kada je čovek u pokretu. Kada nastupi blokada, ja izađem na ulicu i šetam. Ili se vidim sa nekim, čujem neku novu priču ili doživim neko novo iskustvo. Nekada se danima ništa ne promeni. A nekada napravim krug oko parka i vratim se napunjena novim idejama. Puštanje i strpljenje su mila majka za sve kreativne blokade. Ali odmah nakon toga ide i disciplina. Mora da se radi, ali mora i da se zna kada treba da se pusti.
Da li u odevnim komadima koje kreiraš vidiš refleksiju sebe?
Da, vidim. Ja samo tako i umem da stvaram. Uvek polazim od sebe. Ne umem da stvaram nešto što nije odraz mene. Mislim da niko tako ni ne stvara. Svaki kreator kojom god umetnošću da se bavi, pretače svoj unutrašnji svet na to šta radi. Zato i jeste zanimljivo posmatrati različitost kod ljudi. Kada se to razume, nikada više ne postoji strah da li ceš biti dobar ili ne. Bićeš to što jesi u tom trenutku, i kad se izliješ u svoju kreaciju, nastaće nešto što je odraz tebe tada. Mnogo je poštenije da ne stvaramo na silu, onda kada nemamo šta da kažemo, nego da tada izlazi iz nas nešto što nije naše autentično. Tada obično dolazi do promašaja i to se uvek oseti. Zato treba pustiti kada ne ide i sačekati da nam dođe onda kada sazri. A dođe uvek, nego je čovek nestrpljiv i uplašen da sačeka.
Da li je lakše kreirati za sebe ili za druge?
Meni je to isto. Ja sve što kreiram u stvari kreiram za sebe, samo što se to sviđa i drugima. Čak i muške košulje koje radim, svaku od njih bih nosila.
Imaš li omiljeni odevni komad koji si dizajnirala? Ili je to za tebe pandan pitanju “voliš li više mamu ili tatu”?
Imam nekoliko haljina koje sam zadržala za sebe. Svaku koju sam napravila baš volim, samo što se u nekima osećam više svojom. Razlika je samo u dezenima materijala. Nekada imam sreće da pronađem materijale u koje se zaljubim odmah i od njih onda nastane čarolija. Ali ako me pitate koja mi je najomiljenija, to nemam. Svaka ima trenutak kada je volim kao nijednu pre.
Da li bi se radije odlučila za dezenirani ili jednobojni materijal?
Sve zavisi šta sam smislila. Volim i jedno i drugo. Neke haljine traže dezene, a neke žele da budu jednobojne. Uglavnom, sve one vole da budu primećene. Takve su i ja tu ništa ne mogu, sem da ih pustim da budu to što jesu. (smeh) Mnogo volim cveće i boje. Volim i detalje, diskretne čipke, bogate žipone, ukrasne trake i sve one male stvari koje pomažu jednoj haljini da bude jedinstvena.
Kako je nastao “The traveling dress” koncept? Koja je njena sledeća destinacija?
Koncept “The traveling dress” nastao je sasvim spontano kada su žene krenule da mi šalju slike haljina sa svojih putovanja. Na početku, na tim slikama su bile samo haljine bez svojih gazdarica, smeštene u razne situacije, a negde u pozadini bi se video deo grada u kojem su. Haljine koje vise na drvetu ili lete u vazduhu, sede pored prozora ili su položene na nekoj morskoj steni pored mleka za sunčanje. Sve to me je podsetilo na onog patuljka iz Amelie Pulen koji je putovao svetom i slao razglednice iz svakog novog mesta koje bi posetio. Pošto je ceo koncept nastao sam, meni je jedino preostalo da mu dam ime i hashtag #TravelingDress i da ga pustim da živi nezavisno od bilo čega.
Sada mi žene i dalje šalju fotografije haljina, ali se i one pojavljuju na tim slikama. Podjednako su mi važne sve te slike i čuvam ih sve na jednom mestu, kao u nekom porodičnom albumu koji listam s vremena na vreme. Jer koja je razlika? Te haljine i te žene i jesu moja porodica. Ove prve sam ja rodila, a ove druge su ih usvojile. (smeh)
Da li nam jedna haljina može promeniti život? Da li je tebi promenila?
Napisala sam jednom, ispod slike sa jednom haljinom:
“Ja sam sanjarka koja veruje da male stvari, poput jedne cvetne haljine mogu da učine na trenutak svet lepšim mestom. Jer ako zamislimo samo jednu ženu kako hoda ulicom u haljini koja je čini srećnom, i ako baš ta žena pokloni osmeh nekome kome je u tom trenutku taj osmeh bio neophodan da preživi, onda je indirektno ta haljina spasila svet. Ako možemo to da zamislimo, onda to može i da se desi.“
Da, ja verujem da može.
Šta je za tebe lepota?
Položaj mladeža ili pegica na nečijem telu koje čini zvezdano sazvežđe. Hladna voda koja se sliva niz grlo kada sam žedna. Smežurani prsti na rukama dok plutam na površini mora na jugu Dalmacije, zvono katedrale u Barseloni koje se nepogrešivo čuje na svakih pola sata, prve jagode u proleće i džin-tonik u orošenoj čaši sa mnogo leda i limuna, cveće sa Bajlonijeve pijace, svaka, i najmanja spoznaja kod moje ćerke, ma koliko bila teška ili bolna, porodični ručak sa mamom i tatom, trenutak kada stanem ispred ogledala i probam haljinu koju sam prethodno odsanjala.
Imaš li neku životnu tajnu koju bi podelila sa nama?
Nemam tajni. Tajne sa sobom nose tišinu, mistiku i neki nemir, a to je sve u suprotnosti sa mnom. Ja volim istinu i direktnost.
Kako misliš da će moda u narednim godinama izgledati?
Deluje mi da se sve kreće u nekom smeru udobnosti i praktičnosti. Ali, ne obraćam pažnju previše na to. Žena po meni treba da neguje svoju ženstvenu stranu, da izađe iz patika i farmerki i nauči da je moguće spremati ručak u cvetnoj haljini sa crvenim karminom. Osećaće se sigurno bolje kada je sebi lepa, a taj ručak koji sprema će sto posto biti ukusniji. To vam garantujem, jer sam isprobala na svojoj koži.
Znaš li šta će ti bliska budućnost doneti, ili si osoba koja ne planira i prepušta se trenutku?
Nadam se da će mi doneti nešto dobro, jer verujem da je uvek sve u redu, čak i onda kada tako ne izgleda. U široj slici je uvek sve okej. Naučila sam da ne pravim dugoročne planove, jer kad god sam to radila razočarala bih se ako ne ispadne kako sam zamislila. A puno puta ne ispadne, jer ne zavisi sve od nas. Sada učim da živim dan po dan, što više u trenutku. Puštam da mi život donese sve šta treba i radujem se kada nastupe promene jer znam da kada prodje oluja, uvek nastupa slobodan let, a to sam oduvek najviše volela.
Ali imam i ja tihe želje. Volela bih da mi budućnost donese jednu malu radnju u kojoj će sve te moje haljine da žive pre nego što pronađu svoje nove kuće. Znam tačno kako bi ta radnja izgledala, sad samo čekam da se desi. I volela bih da završim knjigu koju sam počela da pišem, imam gotov naslov i napisanu polovinu, ostalo je samo da sednem i da je završim. Pa eto, zamolila bih budućnost da me pomazi i ispuni ove dve želje. A pošto sam od onih koji veruju u dobro, onda znam da hoće.
Produkcija fotografija: WANNABE Media
Jovana Pantić
