Đorđe Pavlov, poznatiji kao Đoka Kortina, poseduje retku privilegiju da osećaj sopstvene sigurnosti u sve što zna i ume širi na ljude oko sebe. Upravo to ga čini spremnim da odgovori na svako pitanje, ali i da se, bez pretencioznosti, razmahne svojim kvalitetima. Jer, kao što i sam kaže, priče su priče, a stvarnost je stvarnost.
Da li ste imali tremu na prvoj modnoj reviji na kojoj ste nastupili 1969. godine?
Imao sam tremu ne samo tih prvih godina već skoro tokom čitave karijere. Taj prvi izlazak na scenu mi je uvek bio malo napet i uslovljen time ko je sedeo u publici. Ukoliko su to bili značajni ljudi, političari sa svojim suprugama, neke lepe glumice, onda je trema bila izraženija. Ljudi koji su me poznavali dobro umeli su to da primete.
Koliko se sastav prvog reda promenio od tada do danas?
Tada su to bili uglavnom političari koji nisu krili svoje supruge kao ovi današnji. Retko čiju suprugu možete da vidite na javnom događaju kako sedi pored svog muža. Meni je to normalno i to radi ceo svet. Zbog čega su kod nas drugačija pravila zaista ne mogu da razumem. Zatim, u prvim redovima, sedeli su konfekcionari, ugledne javne ličnosti.
"Današnji manekeni imaju obavezu da idu napred-nazad, da izađu i da se vrate. I svi su nešto ljuti. Ja ne znam da li im neko govori da treba da prave takav izraz lica. I devojke i muškarci su ljuti. Ne mogu da ih gledam kada dođem na reviju"
Znači istina je da se u to vreme, kako vole da kažu, znao red?
Sve je podložno promenama. Na velikim sajmovima mode centralna mesta je zauzimala društvena elita – direktori sajma, poslovni partneri, ministri. Na revije su uvek dolazili svi koji su nešto značili u čitavom tom establišmentu. Kao i danas. Samo se strukture menjaju. Nije bilo ovoliko estradnih zvezda, ali nije bilo ni toliko estrade generalno. Žuta štampa je bila zastupljena na svega nekoliko strana u novinama i nije imala skoro nikakav domet.
Šta je značilo biti zvezda u toj nekadašnjoj zemlji?
Da se ne lažemo, zvezdom se nije moglo postati preko noći. Ja sam svoju karijeru gradio u punom smislu te reči. Trudio sam se da napredujem, jer su manekeni u to vreme imali prostora da se izraze na pisti. Današnji manekeni imaju obavezu da idu napred-nazad, da izađu i da se vrate. I svi su nešto ljuti. Ja ne znam da li im neko govori da treba da prave takav izraz lica. I devojke i muškarci su ljuti. Ne mogu da ih gledam kada dođem na reviju. Mi nismo bili ljuti. Smejali smo se, umereno komunicirali sa publikom. Bilo je sasvim u redu i namignuti ukoliko bi se u publici našla neka lepa devojka ili dama kojoj si kasnije mogao da pokušaš da uzmeš broj telefona. Popularan sam bio, ali ni blizu kao što bih bio da sam sada u istom poslu. Manekeni danas lako postaju voditelji, glumci, pevači. U moje vreme to nije bilo moguće. Kad bi televizija došla da nas snima osećali smo se kao da je došao Bog otac. Najpopularniji sam bio 1999. godine kada sam na tadašnjoj televiziji Košava radio emisiju o kuvanju. Bukvalno nisam mogao ulicom da prođem.
Nije vam smetalo što je to bila televizija Marije Milošević?
Ne, ja nju nisam ni upoznao. Nikada. Radio sam svoj posao pokušavajući da budem ono što jesam – duhovit, šarmantan, simpatičan. Uz recepte sam imao običaj da dam i poneki savet muškarcima kako da imaju više uspeha kod žena i kako da se u kojoj situaciji ponašaju. Ja imam bogato iskustvo na tu temu.
Slave je bilo manje, ali je zarade bilo mnogo više nego danas kad su manekeni super zvezde. Vi ste mogli da živite od svog posla?
Ja sam veoma dobro živeo od profesije kojom sam se bavio. Zarađivao sam više nego moj otac koji je bio predsednik uspešne trgovinske firme. Živeo sam sa roditeljima tako da sam sav novac trošio po sistemu u se, na se i poda se. Mi nismo, kao danas, radili “na kompenzaciju” i za popularnost. Radili smo za honorare. I nešto se ne sećam da mi je za dvadeset godina karijere neka firma ostala dužna. Vidim da se današnji fešni, selekšni i ostali fešni rade za džabe.
"Mi nismo, kao danas, radili "na kompenzaciju" i za popularnost. Radili smo za honorare. I nešto se ne sećam da mi je za dvadeset godina karijere neka firma ostala dužna. Vidim da se današnji fešni, selekšni i ostali fešni rade za džabe."
Davali ste savete muškarcima u svojoj emisiji. Šta vidite kao glavni problem savremenih muškaraca koji su podjednako kao i žene progonjeni idealnim merama i standardima lepote, uspeha, moći?
Potpuno bezveze. Tera na ropski rad koji opterećuje i mozak i telo i džep. Važno je svakoga dana posvetiti se sebi, ali na pravi način. Ugrađivanje silikona ili nadogradnja kose nisu razvoj, nisu rast. Ja i dan-danas, u šezdeset dve godine, vežbam kao ker. Mogu da uradim više sklekova i zgibova nego prosečan mladić. Ne razumem zbog čega su muškarci postali toliko opterećeni. Danas ima toliko slobodnih žena da mogu samo da biraju. U moje vreme se poimence znalo ko je dobra riba i na njih tri dolazilo je nas petnaest. I sve su bile targetovane, pa ko uspe. Nigde nisam video toliko lepih žena kao u Srbiji. Ni u Beču, ni u Milanu, ni u Berlinu, ni u Parizu. Jedino možda u Njujorku. Divni gradovi puni srećnih i zadovoljnih ljudi, ali bez lepih žena. Ovde me vrat zaboli ako hoću da odmerim svaku.
Ali, verujem da vam i dalje uzvraćaju pogled. Logično je pitati vas, ukoliko išta slično postoji, šta je u modi neprolazno?
Jednostavno je. Bela košulja, farmerke, tvrda muška stvar i Đorđe Kortina. Nikakve brendirane cipele, patike, nikakvo zadovoljavanje diktata. Stalno mi se imputira da sam trendseter. Možda i jesam, ali ja pratim trendove samo onoliko koliko to meni odgovara. Sam stvaram ono što mi odgovara. Besmisleno je da muškarci budu isto ošišani, identično obučeni… Ljudi moraju da budu svesni onoga što imaju i da to što imaju nadograđuju. Ne zapostavljajte duhovnost. Moja parola je jedno dobro delo dnevno. Šta god to bilo – dati prosjaku deset dinara, pomoći nekome da pređe ulicu, uzvratiti osmeh.
Kako doživljavate ove aktuelne etikete – alfa, uber, metro, retro?
Ne znam šta je to metro. Pitali su me da li sam ja jedan od tih, odgovorio sam da nemam pojma, moguće da jesam. Mužjak sam u svakom slučaju. Hvala Bogu i dan-danas. I ne stidim se, štaviše srećan sam zbog toga. Pre par godina sam svojoj aktuelnoj supruzi, koja mi je zamerila što gledam žene okolo, odgovorio: “Nego šta ću da gledam?” Gledaću žene dok me očinji vid bude služio. Da li ću nešto posle da “radim” i to pravo zadržavam za sebe. Ali istu slobodu dajem i partnerki.
I to je konačno rešenje kontroverze oko vas i nepoznatih mladih žena koje vas često prate?
Ne izlazim tako često. U poslednje vreme čak veoma malo i uglavnom sa mojom gospođom. Godine mi nisu prepreka. Za mene su bile i ostale samo broj. Takođe, odgovorno tvrdim da ružna žena ne postoji. Postoje samo neuredne i zapuštene žene. Svaka ima nešto lepo – osmeh, oči, nos, guzu, uvo…
Da li ste sujetni?
Veoma netipično za manekena, ali nisam nimalo. Ja sam redak primerak Srbina koji nije sujetan i narcisoidan. To je inače dominantna odlika naših naravi. Ali sam Lav. Ne verujem nešto naročito u horoskop, ali se zaista tako ponašam. Kao car životinja. Ja dođem i došao sam. Ljudi, gledajte me. Neću još dugo biti tu.
Kako se gradi dobar ukus?
Sa tim se počinje od malih nogu budući da je porodica osnova svega. Rad na sebi nije proces ograničenog trajanja. Traje koliko i čovek sam.
Među brojnim mitovima koji se vezuje za svet mode dominantan je i onaj o klanovima i lobijima. Da li ste se susretali sa tim?
I u moje vreme su postojali klanovi. Ne znam kako sada stoje stvari jer, na sreću, nisam više u toj materiji. Nas je bilo manje i logično je što smo delili poslove među sobom. Bilo me je i u klanovima, ali sam se trudio da manekene za određenu reviju zaista biram prema njihovim sposobnostima. Kad god sam imao priliku za to. U Srbiji i dalje ne postoje mogućnosti da se punom parom radi posebno kada je o muškarcima reč. Devojke se nekako i snalaze. Inostrano tržište dnevno “guta” hiljade ženskih modela. Karijera se mnogima pretvori u šetanje sa kastinga na kasting. Tu često ni klanovi ne mogu da pomognu.
A drugi veliki mit o gej lobiju kao vladajućem u modi?
Najiskrenije, u moje vreme nije bilo toliko homoseksulaca u modi kao danas. Bilo je to, zaista, vreme manekena – alfa mužjaka. Glavna ekipa koja je žarila i palila tadašnjom Jugom bila je mužjačka ekipa. Sećam se par momaka za koje se mislilo da su drugačije orijentacije, ali ja nisam od onih koji će da tvrde nešto u šta se nisu uverili. Mi smo bili ozbiljni zavodnici. Takmičili smo se u tome ko će posle revije pre da se obuče u “civilno” odelo i da siđe da po’vata telefone devojaka koje su prvi put došle na reviju. Ne znam šta se događa posle savremenih modnih događaja. Priče su priče, a stvarnost je stvarnost.
Izvor fotografija: svet.rs, gloria.rs, ekapija.com
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
