Opera, opereta, drama, mjuzikl – kad god se pojavi na sceni, Branislava Podrumac očarava publiku svojim zadivljujućim vokalnim sposobnostima, s lakoćom vladajući svakim muzičkim žanrom. Osvojila nas je pre više od deset godina, glavnom ulogom u mjuziklu Rebeka u Operi i teatru Madlenianum, u kom su se uloge potom intenzivno nizale – i to u klasicima Vesela udovica, Jadnici, Čarobna frula, Pariski život. Branislava nam je mnogo toga otkrila: između ostalog, kako je reagovala kad su je mediji oslovili “srpskom Marijom Kalas”, koji je trenutak presudio da počne da se bavi operom, o izvođenju muzike Sefarda, kako ju je Nensi Sinatra pohvalila u toku plovidbe Dunavom, kao i o pripremi novog mjuzikla…
Premijera obnove mjuzikla "Poslednjih pet godina" održana je krajem prošle godine u Operi i teatru Madlenianum. U ovom brodvejskom hitu, veliki muzički i glumački zadatak postavljen je pred samo dvoje aktera - Keti i Džejmija (uz pratnju malog igračkog ansambla i benda koji je sastavljen od samo šest muzičara). Da li je tvojoj Keti bilo teško ili jednostavno da samo sa Džejmijem iznese celu radnju do kraja? Po čemu se ova adaptacija razlikuje od prethodne?
Čudno koliko male stvari mogu da čine razliku! Ova obnova se vrlo malo razlikuje od prvobitne postavke, ali, na primer, dodavanje perkusija u orkestar je mnogo unapredilo zvučni doživljaj. Ono što mi je lično zanimljivo je koliko je pauza od skoro tri godine uticala da mi se uloga nekako slegne i da je dodatno promislim i prihvatim. Mislim da je tek sada igram kako treba, i pevački i glumački, u skladu sa režijom koja se veoma razlikuje od drugih postavki ovog mjuzikla.
Neposredno pre "Poslednjih pet godina", u Maldenianumu je održana i premijera obnove koncertne predstave "Svetlosti pozornice", u kojoj izvodiš čitav dijapazon numera različitog žanra. Pretpostavljam da se najpre u operi pronalaziš, ali da li postoji i žanr u kom jednako uživaš?
“Svetlosti pozornice” je osmišljena kao vrsta retrospektivne priredbe povodom Dana Madlenianuma (tokom korone). Nije planirano da bude na stalnom repertoaru, ali se publici dopao taj format mešanja žanrova i predstava je zaživela. Naravno, opera je moja prva i najveća ljubav, za to sam se i školovala, ali volim da se igram i istražujem razne muzičke žanrove i mogućnosti vokalnog izražavanja.
Tvoj angažman u Madlenianumu je započeo 2012. godine, glavnom ulogom u mjuziklu "Rebeka", za koju si dobila UMUS nagradu za najboljeg mladog umetnika. Šta je ovaj angažman u tom trenutku za tebe predstavljao - i u kojoj meri je uticao na tvoju dalju karijeru?
I pre “Rebeke” sam sarađivala sa Madlenianumom, ali je ta predstava zaista predstavljala prekretnicu, na mnogo načina. Prvi put sam se oprobala u mjuziklu, koji me do tada i nije preterano interesovao; skrenula sam pažnju šire publike na sebe tom ulogom, stekla sam neprocenjivo iskustvo na sceni kroz saradnju i sa glumcima, a ne samo sa pevačima kao do tada… I, na kraju krajeva, od tog trenutka počinje trajna saradnja sa Madlenianumom, koji smatram svojom matičnom kućom. Premda je to privatan teatar bez stalnog ansambla, u njemu sam od tada ostvarila brojne uloge u različitim muzičkim žanrovima koje ova kuća neguje.
Zašto "Rebeka" više nije na repertoaru Madlenianuma, budući da je važila za jednu od omiljenih predstava publike?
To je pitanje koje mi često ljudi postavljaju, čak i posle toliko godina. Pretpostavljam da je istekla licenca za izvođenje, pošto je taj biznis deo u koji se ja ne razumem preterano, postao veoma komplikovan. Ali, ako na zahtev publike ovaj mjuzikl bude obnovljen, volela bih da se oprobam u ulozi Denversice, jer smatram da uloga Ja više nije za mene. To bi zaista bio nekako simboličan završetak jedne lepe priče u mom profesionalnom životu.
Redovno nastupaš na domaćoj, a neretko i na stranoj sceni. Keti, Hana, Neda, Eponina, Franci, Papagena, Ora, Vida, Liu, Metela… samo su pojedine od tvojih uloga. Koja ti lično najviše (ne)prija i zašto?
Od onoga što je trenutno na repertoaru, nekako najviše uživam na sceni kao grofica Hana Glavari u “Veseloj udovici”. Naravno, svaka Pučinijeva uloga je ostvarenje sna za mene. A, kao što sam već pomenula, sve mi je draža i Keti, mada tu ulogu u početku zaista nisam volela, između ostalog i zbog, prema mom mišljenju, nepotrebnog skidanja na sceni, što, ma koliko volela i uživala u svakom trenutku provedenom na sceni, nije deo mog karaktera i ne prija mi. Na ljubakanje sam se već navikla, mada mi je i to bio problem na početku karijere.
Pojedini te nazivaju "srpskom Marijom Kalas". Šta ti to govori?
Kada se pojavio taj naslov u novinama, ma koliko laskav bio, izazvao je u meni osećaj neprijatnosti. Generalno, ne volim poređenja, i ako ostanem upamćena, volela bih da budem upamćena kao ja – Branislava Podrumac. A Marija Kalas je za mene jedna jedina i po mnogo čemu jedinstvena, i mislim da niko ne zaslužuje poređenje sa njom, ma koliko talentovan i veliki umetnik bio.
Da se vratimo na početke tvoje karijere. Koji je bio konkretni trenutak kad si shvatila da baš operom želiš da se baviš?
Upravo trenutak kad sam prvi put čula (za) Mariju Kalas. Zamislite dete koje u malenoj Dardi, u okruženju gde je muzika dedina harmonika i tatina frula, na televiziji vidi veliku opersku divu i odluči – ja hoću to! E, to dete sam bila ja, od tog trenutka moj život je usmeren ka ostvarenju tog sna, a podrazumevao je odlazak od kuće sa 14 godina, školovanje uz pomoć rodbine koju nisam ni poznavala do tada, armiju tetaka, takmičenja, audicije, mnoga razočaranja i preispitivanja. I, na kraju, priliku za uživanje u svakom trenutku na sceni!
Stekla si diplomu iz solo pevanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavajući se na majstorskim kursevima u Beču i Hagu. Šta si u tom periodu naučila što i danas profesionalno primenjuješ?
Školovanje je neophodno, i za mene još uvek traje pošto sam trenutno na doktorskim studijama, ali je ono samo neophodna baza. Bez kontinuiranog boravka i praktičnog iskustva na sceni, možete sa podjednakim uspehom da pevate i pod tušem, ili dok usisavate, kao i svi drugi normalni ljudi. Dok ne naučite da se snalazite u tuđim i svojim greškama na sceni, tokom predstave, niste profesionalac.
Godine 2003, debitovala si na operskoj sceni kao član Operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu - naslovnom ulogom u Pučinijevoj "Sestra Anđelika". U kojoj meri se domaća operska scena promenila od tada do danas i šta se promenilo u tvom shvatanju i pristupu radu?
Imam utisak da su me moja svestranost i interesovanje za različite vokalne žanrove donekle sputale kao operskog izvođača. Žao mi je što nemam više operskih uloga, i što nemam saradnju sa Narodnim pozorištem iz čijeg sam operskog studija potekla. Zato sam i upisala doktorske studije, kako ne bih zapostavila svoje usavršavanje na tom polju, jer je pevanje u tom pogledu slično sportu – neprestana vežba i usavršavanje. Ali se ne mogu požaliti količinom posla i profesionalnih angažmana – zadovoljna sam svime što trenutno radim!
Kako se pripremaš za ulogu? Postoje li određene tehnike koje praktikuješ?
Kao školovani muzičar, na prvom mestu mi je da izučim i savladam partituru (notni tekst). Nakon toga sledi izučavanje i gradnja lika koji tumačim. Naravno, bez dobrih i podjednako pripremljenih partnera na sceni, nikada ne možete sami dostići maksimum.
Članica si i nekoliko ansambala sa kojim nastupaš na koncertima, festivalima i drugim kulturnim manifestacijama, među kojima je i "Shira U’tfila" - koji se bavi istraživanjem, aranžiranjem i izvođenjem sefardske muzike Balkana, Mediterana i Bliskog istoka. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome?
Poziv da se priključim ovom ansamblu, koji postoji već duži niz godina, usledio je u toku pandemije korona virusa, kada nisam imala mnogo posla, kao i većina umetnika. To je za mene bila još jedna šansa i izazov da se oprobam u nečem novom. A potpuno je jedinstven osećaj da, kroz muziku, upoznajete druge kulture i običaje. Vremenom sklopite celovit mozaik ljudske civilizacije prožet zajedničkim muzičkim nasleđem koje je u stalnom preplitanju.
Uz pijanistu Milivoja Veljića si kreirala duo "No Boundaries", koji već više godina nastupa na putovanjima brodom po Dunavu između Novog Sada, Beograda i Golupca. Šta čini vaš repertoar? Kako stranci reaguju na vaše izvedbe?
Ovaj program je specifično kreiran za međunarodne putnike kruzera Dunavom, i odlikuju ga stilska i žanrovska šarolikost i, što je za mene poseban izazov, izvođenje na velikom broju stranih jezika, uključujući i mongolski, kineski, hebrejski itd. Imala sam čast da jednom od tih koncerata prisustvuje i Nensi Sinatra, koja je bila puna reči hvale za našu interpretaciju.
Članica si Udruženja muzičkih umetnika Srbije - sa statusom samostalnog umetnika. Šta to podrazumeva?
To nije preterano prestižan status kako zvuči, jer u praksi podrazumeva stalnu strepnju da li ćete i do kada imati angažmane, i gomilu birokratije kojoj mi umetnici nismo vični: vezano za staž, poreze i zdravstveno osiguranje. Sa druge strane, ta neizvesnost vas tera da se stalno usavršavate, da ste u formi i da uvek razmišljate nekoliko koraka unapred o toku svoje karijere. Naravno, vremenom težite ka stabilnosti i stalnom angažmanu.
Da li postoji određena uloga, žanr ili nešto drugo u čemu bi želela profesionalno da se oprobaš?
Volela bih sa dobrim džez sastavom ili big bendom da izvedem program džez i evergrin standarda. To je muzika koju izrazito volim, ali se još nije ukazala prilika da je izvedem na adekvatan način.
Gajiš li ljubav prema još nečemu pored muzike? U čemu uživaš kad ne radiš?
Možda deluje prozaično, ali uživam u svakodnevnim kućnim poslovima, naročito na dan predstave. Taj ritual kuvanja, spremanja kuće, peglanja, održava me u realnosti u odnosu na predstojeću ulogu koju ću uveče tumačiti. Takođe, posle predstave žurim kući i nemam običaj da nastavim druženje sa kolegama. Takođe, svaki slobodan trenutak se trudim da provedem u kvaltetnom druženju sa svojim psom Almom, koja mi je na poseban način ispunila život u poslednje tri godine otkako je imam.
Budući planovi?
Nedavno je bila premijera “Violiniste na krovu” u Jevrejskom kulturnom centru i predstoji nam četrdesetak izvođenja po licenci. U Madlenianumu pripremamo novi mjuzikl “Company”, a u izgledu je i nova operska uloga, nadam se. Zatim, srpska promocija albuma “Lillith Abi” snimanog u Poljskoj sa Bastarda Triom i našom violinistkinjom Katarinom Aleksić koja je i autor ovg zanimljivog projekta. Pisanje doktorata, predstave, koncert, brodovi… Ali, sve to je manje bitno, ukoliko mi se ostvare planovi u privatnom životu!
NOVINAR: Dušan Veselinović
FOTOGRAF: Alek Živković
STILISTA: Hana Goldberger
ŠMINKA I FRIZURA: Nevena Ugrinov
PRODUKCIJA: WANNABE Media
Pročitajte i ovo: Vanja Milačić, glumica: „Pozorištu dajem sve što imam“
