Ali onda, onaj nepametni deo tebe, onaj saboter, onaj koji čini suštinu šizofrenije, on ti nalaže da se držiš besa i razočaranja. Da bi zadržala distancu. I ti ga slušaš. Iako onaj drugi, pametni, ali manje ubedljiv deo tebe kaže da sada treba da se baviš opraštanjem. Sada, a ne onda. Kaže ti, pusti to. I kad počneš da pričaš ljudima oko sebe kako se osećaš, kako si pokidana, kako si ljuta i povređena, oni ti kažu, pusti to. Pitaju te koliko je vremena prošlo i ako je prošlo više od nekoliko meseci, kažu ti i da je prošlo sasvim dovoljno vremena i da sad treba to da pustiš i ideš dalje. Ali ti ne znaš o čemu oni govore. Jer uopšte ne kontaš šta treba da pustiš. I kako to da uradiš.
Ti i tvoja osećanja držite se međusobno. Ti njih privijaš na grudi, ona tebe drže za gušu. Održavaju naboj, radnu temperaturu, koja pogoduje začaranom krugu po kome cirkulišu osećanja besa i neprebola. I dok se tako držite, nešto u vama je zauzeto držanjem.
To je kao da stalno nešto nosiš u jednoj ruci. Pa čak i ako prebacuješ teret iz ruke u ruku, nikada nemaš obe ruke slobodne. Da ih raširiš i da potrčiš. Da zagrliš vetar. Uopšte, da zagrliš.
Kako da pustiš? Uhvati tog prevaranta koga privijaš na grudi za gušu i zadavi ga. Odluči da slušaš onaj neubedljivi glas koji je od početka bio u pravu. Shvati da je deo tebe koji te navodi da donosiš pogrešne odluke i prepuštaš se slabosti, običan saboter. Naredi mu da se veže i da ne izlazi iz kućice.
Pusti. Raširi ruke. Trči koliko te noge nose, samo zato što si slobodna da trčiš.
Eto, to znači oprostiti. Kad ti više nije važno ništa osim onog što je važno.
