Mi pokušavamo i sa svojim momcima tako da razgovaramo, da analiziramo, pronađemo uzroke, da razjasnimo i razumemo motive. Izlažemo sebe, postavljamo pitanja, predlažemo odgovore, činimo sve da im olakšamo kopanje po bolnim mestima i obično se susrećemo sa miniranjem i odbijanjem saradnje. Možemo li onda rezignirano da tvrdimo kako su svi muškarci isti – nesposobni da sagledaju svoje emocije i da razmatraju svoja stanja i da budu iskreni u pogledu svojih motiva, defanzivni i preosetljivi i naljute se pre nego što se razgovor razvije i produbi?
Možemo, ali nećemo biti u pravu. I dodaćemo jedan štrc otrova u predrasude o muško-ženskim odnosima. Da, muškarci često nisu spremni da razgovaraju o sebi, kao da pričaju o nekom drugom, nepristrasno i bez odbrane, otvoreno pokazujući ranjivost i slabosti karaktera. Ali često to nisu ni žene. Da, žene često ogovaraju svoje momke sa prijateljicama, ali ne sve i ne uvek.
Onaj kome nije važno ko je u pravu, nego šta je istina, izdići će se iznad opštih mesta i zaključaka, iznad otrova i besmislenog povređivanja i biće u stanju da razgovara, da shvata izrečeno, čita između redova, prihvata kritiku, koriguje se i uči o sebi i ljubavi. Zašto to ne rade svi?
Zato što su dragocenosti ređe od potrošnih vrednosti.
Izvor fotografija: mindbodygreen.com, designscene.com
Aleksina Đorđević
