Imamo mnogo pogrešnih ideja o tome šta treba da pronađemo u partnerstvu, a jedna od njih je i kako partner treba da nas upotpuni, dopuni, kompletira, kao da smo bez njega nezavršeni i nesavršeni.
Istina je da se u mlađem delu života često osećamo nezavršeno i nesavršeno, da osećamo da nam nedostaje neka osoba uz koju ćemo upoznati ljubav koja će nas izgraditi, zaštititi i učiniti da se bolje osećamo u svojoj koži. A zatim, nakon raznih iskustava u potrazi za takvom ljubavlju, što smo stariji sve više razumemo da jesmo nezavršeni i nesavršeni i da niko ne može da nam ugradi one delove koji nam nedostaju i da nas završi poput slagalice, niti da to možemo sami da učinimo, jer je proces upotpunjavanja dinamičan i promenljiv i čim postignemo neki nivo integriteta, prelazimo dalje, otvaraju se nove potrebe za sagledavanjem novih dubina i za prihvatanje novih istina.
Šta nam to tako bolno nedostaje, da osećamo kako bismo se iscelili samo privijanjem ljubljenog na grudi, kao da ćemo se tako sa njim spojiti, izgubiti u njemu, zaboraviti na sva druga osećanja kroz ljubav, nežnost, strast?
