Pa, nedostaje nam ljubav, nežnost, strast. I naravno da mislimo da ćemo je dobiti kroz ljubav, nežnost i strast. Osim što nećemo. Jer kad nahranimo čežnju za bliskošću, žudnju za ljubavlju i nežnošću, kad potrošimo telesnu strast, shvatićemo da osoba pored nas nije naš lek i naš iscelitelj, nego samo još jedna osoba koja pokušava da pronađe ono što joj nedostaje i koja je možda mislila da će to pronaći u nama. Osećaćemo se iznevereno i prebacivaćemo partneru što nam ne daje onu pažnju, naklonost, uvažavanje, brigu, nežnost i ljubav koji su nam potrebni, ne primećujući da nam zapravo nedostaje samopouzdanje, samopoštovanje, samoljubav, samovrednovanje, samorazvoj i da niko drugi ne može da nam da ono što moramo sami da pokušamo da osvojimo. I da otkrijemo da uvek ima još nešto i da nikad nismo celoviti i mirni, dokle god smo ljudi u telesnom obliku. I ne primećujući da i mi sami nismo u stanju da pružimo partneru one delove njega samog koje mora da otkrije, prihvati, uvaži i aktivira, jer generalno, ne primećujemo da se radi o tome.
Mislimo da nas partner ne voli dovoljno, dok zapravo sami sebe ne volimo dovoljno. Mislimo da nas partner ignoriše, dok zapravo umiremo od straha da nismo vredni pažnje i da ćemo ostati sami, da skupljamo prašinu na nekoj polici u najmračnijem ćošku života. Gušimo se u suzama i očaju što smo prevareni i ostavljeni, dok zapravo samo ne želimo da ostanemo bez nekoga koga smo mogli da okrivljujemo za svoju oštećenost, uskraćenost i nezadovoljstvo. Ne možemo da se pomirimo sa gubitkom ljubavi, nesvesni da ljubav nije minđuša, pa da nam tek tako ispadne i da je izgubimo, mada ljudi gube i vrednije i veće stvari od nakita. Međutim, ljubav nije stvar i to je u potpunosti štiti od mogućnosti gubljenja. A ni mi nismo slagalica, što nas prilično ograničava u pronalaženju odgovarajućih delova. Moramo da živimo nezavršeni i nesavršeni, koristeći one delove koje imamo, trudeći se da ih što bolje integrišemo, da što dublje istražimo sebe i da razumemo i prihvatimo rezultate istraživanja.
