Moja majka je bila zabrinuta zbog toga šta će neko da joj ispriča o tome šta ja radim.
Ja sam zabrinuta hoće li moja mala tinejdžerka u susretu sa sve ozbiljnijim izazovima, nastaviti da mi sve priča o svemu što radi.
Moja majka nije imala pojma kad sam se prvi put poljubila i kako sam to doživela.
Moja kćerka se prvo savetovala sa mnom, a onda detaljno podelila utiske.
Ona je daleko pametnija od mene u njenom uzrastu, ali to je možda delom zato što ima pametniju majku.
Kod nas se ne postavlja pitanje morala. Ne u lokalnom smislu. U mojoj tesnoj porodici (deca i ja) barata se pitanjima vrednosti. Šta vrednujemo, zašto i koliko. Ludilo tolerišemo onoliko, ali zlo i pakost ne. Za nas je nemoralno ono što je nesvesno viših vrednosti, opšteg interesa, kolektivne dobrobiti.
U redu je prepisivati na testu i slagati za izostanke. Ali je nedopustivo ne učiniti sve da pomognete drugarici da prepiše i slaže.
Ispale iz nehata se tolerišu i opraštaju, i svi se mnogo izvinjavamo i trudimo se da nadoknadimo kad jedni druge slučajno ispalimo. Jer namerno ne bismo nikada. Dugo i detaljno pretresamo slučajeve koji nas uče da svet oko nas ima drugi sistem vrednosti, da škola najčešće iskrenost, neposrednost i samopouzdanje tumači kao bezobrazluk i nevaspitanje, a da su plemenitost, empatija i sklonost saradnji osobine koje te izlažu tuđoj koristoljubivosti i da je oprez neophodan da bi se integritet odbranio i sačuvao. Nemamo mnogo prijatelja, ali sa onima koje imamo – nemamo nesporazume.
