Emocionalno dno dotaknete kad verujete da niste dovoljno dobri, da ne zaslužujete ljubav, kad zavisite od potvrde drugih, a ona nikako ne dolazi, ili nije dovoljna ni kada je dobijate.
Ali, često uopšte nije loše dotaći emotivno dno – i provesti neko vreme na tom mestu. To znači da su vaše maske spale, jer ni jedna nije pomogla da sakrijete od sebe svoj unutrašnji bol. Kada više nemate ni trunčice energije da se upinjete i pokušavate da živite nešto što niste i da tražite sebe na mestima na kojima se ne nalazite, emocionalno dno je mesto na kome baš treba da budete.
View this post on Instagram
Treba malo (ili malo više) da se valjate u blatu straha, stida, malodušnosti, nedostatka vere, samopoštovanja i ljubavi prema sebi. Dosta ste se trudili da ispadnete snažni, nezavisni, uspešni, krijući svoju prazninu i strahujući da je drugi ne otkriju. Dosta ste ćutali, strahujući da će vas drugi osuđivati ako se otvorite i priznate kako se osećate.
Imate pravo da budete slabi, skrhani, poraženi, poniženi, da se osećate loše i da to ničim ne prikrivate, ni pred sobom ni pred drugima. Možda samo osećate da ste se smučili sebi i da vam se sve smučilo, ali verujte, to je hrabrost, iako još ne vidite da je tako.
Kako se oseća emocionalno dno
Hladno i prazno, a istovremeno preplavljeno – kad dosegnete emocionalno dno, imate u sebi rupu na mestu srca, kroz koju stalno protičnu intenzivna i neprijatna osećanja. I ne znate šta ćete sa njima. Malo žalite sebe, malo besnite, malo razmišljate da li vam više hrabrosti treba da se ubijete ili da potražite terapeuta, pa se uplašite od same pomisli da dignete ruku na sebe, pa se pitate a ko je taj „sebe“… Osećate se izgubljeno, usamljeno, tužno i puni žaljenja – a to je najbliže što možete da priđete saosećanju prema sebi, kroz strah da ne izgubite razum i kroz osećaj da ste jadni i dostojni žaljenja. Na svakoj mernoj skali (samopoštovanje, samopuzdanje, vera u sebe, pozitivnost, otpornost) kazaljka je ispod nule.
Pročitajte i ovo: Pitanja koja bi trebalo sebi da postavite kada osećate da niste dovoljno dobri
Probijanje dna
Kada ste nedovoljno dobri svima pa i sebi, prazni, neostvareni i oštećeni, emocionalno dno nije odskočna daska, nego rudnik, ili arheološko nalazište, u kome iskopavanja tek počinju. Na dnu ste na početku i cilj nije da se podignete (sto puta ste se podizali, pa ste opet pali, samo zato što niste kopali dovoljno duboko i ništa niste razrešili), nego da probijete dno. Dakle, bacite se na kopanje u dubinu, to vam je jedini izlaz. Kopajte po detinjstvu i odnosima sa roditeljima, po mučnim sećanjima iz vrtića i osnovne škole, po bivšim ljubavima. Tražite traume, automatizme, instalirane programe, obrasce – svega tu ima. I kad počnete da se spuštate sve dublje i dublje, pomalo počinjete da shvatate šta je hrabrost.
Biće vam potrebna pomoć u ovome – um može samog sebe da sagledava samo donekle. Potrebno vam je vođstvo terapeuta, obuka u samoposmatranju, senzibilizacija na sopstvene potisnute sadržaje. Potrebno je da razvijete i koristite svesnost, na načine na koje je niste koristili do sada – jer ona je vaše svetlo u mraku, baterijska lampa koja hvata u svoj snop jednu po jednu stvar, dubinska sonda koja registruje fragmente, koje zatim povezujete uobičajenim načinom razmišljanja. Morate zaista prionuti na posao, morate uložiti vreme, energiju, nameru i rešenost da ne „muljate“ nego da pronalazite istinu, kakva god bila. Morate sagledati sebe iznutra, najdublje moguće, da biste mogli da se pomirite sa sobom, da shvatite sebe, da razvijete nešto pravog samosaosećanja (umesto samosažaljevanja), da steknete malo samopoštovanja i naučite da volite sebe takve kakvi ste.
View this post on Instagram
Taj unutrašnji rad je dug proces isceljenja i otpuštanja prošlosti – kao tunel koji se spušta sve dublje, dok dno ostaje daleko iznad vas. I taj tunel se na svakom izlazu grana u nove tunele i prolaze, kojima se krećete dok opraštate sebi, roditeljima, društvu, bogu. Dok preuzmitate punu odgovornost za svoj nivo sreće. Vi niste vaša prošlost, za svoje izbore i svoj život. Kroz tu odgovornost, postajete sve više ono što jeste i sve više otkrivate da vam se sviđa to što jeste.
Putovanje kroz emocionalno dno je put oslobađanja od balasta – što dublje kopate, više se oslobađate, što ste slobodniji, to ste svesniji, što ste svesniji, to se odvažnije upuštate u još dublja istraživanja…
I kad dođete dotle da možete da kažete „volim sebe takvu kakva sam“ i „dostojna sam ljubavi“ i „zaslužujem najbolje“ i da se ne osećate glupo, shvatićete da je emocionalno dno bilo najbolje mesto za nastavak vašeg rasta i razvoja.
Pročitajte i ovo: Ako mislite da niste dovoljno dobri ili osećate prazninu, ove afirmacije nude izlaz iz takve situacije
Naslovna fotografija: instagram.com/emperiance
Brankica Milošević
