Tekstove iz serijala “Folder, riznica” možete pročitati ovde.
Intervju sa Natašom Ninković rađen je sedam dana pred kraj 2005. godine. Izdvojio sam one segmente razgovora vođenog povodom Šotrine “Ivkove slave”, filma u tom trenutku aktuelnog u beogradskim bioskopima, koji nadilaze trenutak i važe sve dok ih nova iskustva dotaknu ili pak ne dirnu nikada.
Igrali ste velike pozorišne uloge i čini se da je scena mesto gde se najpotpunije izražavate, kakav je vaš odnos prema filmu?
I jedno i drugo su moja želja, a s vremena na vreme moja ogromna potreba. Velika je sreća što i kroz pozorište i kroz film mogu da istražim sebe, a ujedno da se bavim nečim što jako volim. Ipak, kontinuitet koji imam u pozorištu čini me sigurnijom, tako da i najteže zadatke mogu da odradim sa lakoćom. Dozvoljava mi da se poigravam i sa sobom i sa ulogom, brže se upuštam u transformacije i istraživanja, jednostavno me čini hrabrom. Na filmu sam veoma oprezna, uvek postoji strah kako će sve to ispasti, pa često uhvatim sebe posle završetka snimanja nekog filma kako se psihički pripremam za slučaj promašaja.
Ovih dana se na televiziji često emituje film “Spasitelj”, teška ratna drama u kojoj ste odigrali glavnu žensku ulogu. Uporedo sa tim “Ivkova slava”, komično satirična priča. Šta je iz vašeg ugla bio veći, ujedno i teži izazov?
“Spasitelj” je moja prva ljubav koja se ne zaboravlja. On je svakako teži, kako po svojoj strukturi tako i po tematici, ali je meni što se tiče snimanja bio lakši. Važi pravilo, da što je uloga bolja posao je lakši. Što se tiče “Ivkove slave”, u pitanju je potpuno drugačiji film, ali mi je veoma naporno bilo baratati sa svim tim izrazima. U svakom slučaju, divno sam se provela na snimanju uz mnogobrojne kolege i dosta smeha, ali lik Paraskeve me je opterećivao do poslednjeg kadra.
Čini mi se da nas dve porodice određuju, ona iz koje potičemo i ona koju sami stvaramo. Šta ste vi kao svojevrsno uputstvo za život poneli iz kuće svojih roditelja, odnosno da li je to bilo presudno za vaše profesionalno opredeljenje?
Kućno vaspitanje je nešto što nosiš u sebi do kraja svog života, ali podneblje i mentalitet nisu zanemarljivi. Dosta toga sam ponela iz kuće, ali odnos prema porodici, to jest njena važnost i prioritet uvek su na prvom mestu, a zatim i iskrenost i pravdoljubivost. Ova prva porodica je šablon po kome stvaraš drugu. Porodica ipak definitivno nije bila presudna u odabiru moje profesije, jer se sa tim darom prosto rodiš. U svemu je samo veoma važno da me moji roditelji nisu sputavali, a kroz vaspitanje su mi samo pomogli da shvatim i prebrodim mnoge stvari u životu. Najvrednije što sam od njih dobila svakako je ljubav.
Smatrate li da sadašnja generacija glumaca može da nadmaši popularnost naših poznatih glumaca iz “Maratonaca”, “Balkanskog špijuna”, “Ko to tamo peva” i drugih filmskih i pozorišnih ostvarenja?
Mislim da to i ne pokušavaju. Tada je bilo totalno drugo vreme i uslovi. Sve se ozbiljnije radilo, a cenile su se druge vrednosti. Nas će zakon tržišta ubiti. Uporno jureći za njim dolazimo do popularnih projekata koji traju koliko i njihova reklama, a na pitanje o najboljem filmu, spominjemo ostvarenja od pre dvadeset godina.
Kada po vašem mišljenju glumac doseže vrhunac u svojoj karijeri?
Za tako nešto nema pravila. Neko doživi sa dvadeset pet, neko sa pedeset, neko nikada. Vrhunac karijere može da bude i lična stvar, a ovde retko za nekoga može da se kaže da ima pravu karijeru, jer je za to potrebno veoma mnogo ljudi, tim koji će brinuti o umetniku. Nažalost, mi smo daleko od toga.
Niste od onih glumica koje se po svaku cenu pojavljuju u medijima, ne bolujete od zvezdanog sindroma, to je jasno, ali popularnost je morala uticati na vaš život?
Popularnost je kod mene dolazila stihijski i sukcesivno, a između bila praćena malim razočaranjima, tako da kod mene nije bilo mesta za neka velika odlepljivanja od zemlje. Po prirodi sam težak emotivac i ma koliko postigla i uradila, uvek me je nečija reakcija, izjava, kritika, pa i reč navodila da radim na sebi sve više i više. A samokritičnost i te kako može da bude teška.
Izvor fotografija: instagram.com
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
