Tekstove iz serijala “Folder, riznica” možete pročitati ovde.
“Kad bliskost postane višak” glasio je naslov intervjua sa Zoricom Tomić, koji je rađen povodom predstavljanja njene knjige “Poljubac u doba kuliranja”. Da li ovaj naslov vredi i danas, odnosno da li bi pet godina kasnije autorka imala isti stav prema “cool kulturi”? Nema sumnje u to. Možda bi trebalo dodati dva prstohvata virtuelizacije intime, a to je sve samo ne renesansa.
U pitkom, duhovitom štivu “Poljubac u doba kuliranja”, prof. dr Zorica Tomić minuciozno analizira karakter savremene kulture polazeći od sledeće premise – da li je savremena medijska kultura, favorizujući soliranje kao modus vivendi, odbacila ideju o zajedništvu ostvarivom u paru? “Poljubac” daje vrlo precizne odgovore na pitanja sa kojima se suočavaju i oni najuspešniji među nama, pokazujući da se u nekim sasvim običnim ljudskim dilemama kriju, u stvari, najvažnije teme našeg vremena.
Na koji način je, po vašem mišljenju, savremena medijska kultura uticala na stvaranje i popularizaciju solo trenda, a koliko je za to zaslužan način života u kapitalističkim društvima koja postuliraju uspeh, finansijski i društveni, kao osnovni cilj života?
Medijska kultura samo je svojevrsni agent kapitala koji je nas u tranziciji zapljusnuo poput cunamija, što će reći da obe stvari deluju združenim snagama. Moguće je i da smo zato, nenavikli na tu vrstu društvene klime i na te komunikativne obrasce, zbunjeniji i blokiraniji od razvijenog dela planete koji raste u svetu bespoštedne konkurentske logike.
Na jednom mestu govorite o strahu mladih ljudi, ovde i sada, od kapitala i vrednosti koje on podrazumeva. Šta je razlog tog straha?
Fantazma da se budućnost temelji isključivo na moći kapitala deluje potpuno obeshrabrujuće za mnoge ljude. Štaviše, nedvosmislena transparencija savremenog sveta, koji u svojoj ogoljenosti otkriva “interes” kao vrhovnog organizatora vrednosti, predstavlja izvor anksioznosti sa kojim se svakodnevno suočavamo. Ako tome dodamo i sveprisutnu klimu neizvesnosti (ništa ne garantuje da ćemo zadržati posao, otplatiti kredit ili uprkos trudu naći adekvatnog partnera!) i katastrofičnog diskursa koji promovišu mediji, od ptičjeg gripa, najavljivanih zemljotresa, terorističkih napada ili pretećih meteora, onda je jasno da je ova epoha destabilizovala ideju ljudskog integriteta u njegovim ključnim konstituentima. Jer se svaka epoha hrani nekom vrstom straha, o čemu piše Delimo (Jean Delumeau), ali samo u ovoj strah je kao i informacija, disperzivan, i samo danas produkuje se strepnja koja se vezuje ne više za nešto što dolazi spolja, već apsolutno za sve što nas okružuje – od hrane do bližnjih.
Šta vidite kao razlog tome što su emocije postale samo bagaž, nešto što jedino može da koči i ometa osobu u njenoj trci za profesionalnim ostvarenjem, uspehom, zavidnom karijerom?
U kulturi u kojoj je interes nametnut kao vrhunska i jedina razmenska vrednost, koncept emocija, ili onoga što bismo u kantijanskom maniru mogli da nazovemo “bezinteresnim dopadanjem”, slovi kao čisti arhaizam, kao staromodni, prevaziđeni i anahroni višak. Jer tamo gde je na delu novi paganizam, otelovljen prevashodno u renoviranju Hobsove maksime o bespoštednoj konkurenciji i logici preživljavanja u moru ajkula, nema mesta otvorenoj, bliskoj i nekalkulisanoj komunikaciji.
Čini se da su ključne reči današnjih mladih ljudi koji se trude da budu na “nivou zadatka” – obavezan, pa često i glumljeni stres, raspored (obično u pomodnoj engleskoj varijanti schedules), dnevna doza relaksacije (na koju se mora stići posle posla), brifing, afterwork party. Imate li utisak da su to pojmovi na kojima se koncipira i zatvara poželjna koncepcija identiteta?
Izgleda da je savremeni trend globalnog i korporativnog kapitala ponudio upravo sliku o kojoj govorite. A ona pretpostavlja građenje “identiteta” upravo na odsustvu “integriteta”. Razlika o kojoj je reč nije samo terminološka već i suštinska. Kako da govorimo o “integritetu”, kada robovanje trendovima, bez obzira na to da li su oni medijski, modni ili korporativni, upravo pretpostavlja odustajanje od ideje “celovitosti”, autentičnosti i individualnosti?
Da li je kulturni junak našeg doba, kako ste to objasnili u “Muškom svetu”, i dalje Novi Narcis, čiji lik ste prepoznali u ulozi Mikija Rurka (Mickey Rourke) u filmu “Devet i po nedelja” (Nine ½ Weeks)? Ili je u međuvremenu bilo napretka, nekakvih modifikacija, nasuprot samozadovoljstvu i samozaljubljenosti kao ključnim tačkama njegovog karaktera?
Naravno da je to Novi Narcis, samo je on danas, u Srbiji, mnogo uplašeniji nego 2000. godine, kada je knjiga objavljena. On je danas, više nego ranije, krhkiji u pogledu svog identiteta, i više opterećen obavezujućim ritmom promena trendova nego ranije. Što se tiče samozaljubljenosti, to je samo bukvalno razumevanje narcističke paradigme, jer, zapravo, u svojoj težnji za perfekcijom, savremeni Narcis otkriva frustrirajuću prirodu svog bazičnog nezadovoljstva sobom.
Poljubac ste u svojoj knjizi postavili kao simbol bliskosti i prisnosti. Da li njegovo odsustvo u partnerskim odnosima ukazuje i na konzumentski pristup seksu, koji postaje vredan isključivo ukoliko je oneobičen – sniman, zabranjen, virtuelan?
Naravno. Savremena medijska kultura, zapravo je kultura koja je potpuno opsednuta idejom transparencije. U takvoj kulturi nema više “intaktnog”, “devičanskog” i “začaranog” mesta. Sve je podložno javnosti, logici gledanja, ideologiji razotkrivanja, pa je porno postao univerzalni princip funkcionisanja sveta. Eros je prestao da bude naš bog i postao naš sused, od koga po potrebi zajmimo potrepštine koje nam zafale.
Smatrate li da su u Srbiji danas stvorene pretpostavke za ostvarivanje jedne normalne karijere bez neophodnog verziranja u “tajne veštine” poput građenja isključivo korisnih prijateljstava, držanja leđa uza zid, procenjivanja eventualnih namera kolega i potpunog nepoverenja prema njima, vrebanja svake prilike, krajnjeg oportunizma, gaženja svega što se nađe na putu?
“Normalna karijera” o kojoj govorite trebalo bi da bude ideal. Retki su srećnici koji u tome uspeju bez izazova zvanog indecent proposal. Ono što, međutim, ohrabruje, jeste sama logika kapitala, koja po prirodi stvari nema milosti prema rodbinskim vezama, nepotizmu, nestručnosti ili nesposobnosti.
Obraćate li pažnju na bilborde kada šetate gradom i da li se na njima danas mogu pročitati glavne opsesije mladih ljudi – popularni brendovi, diktati i imperativi, različiti statusni simboli, eliksiri večite mladosti i lepote? Bore kao prokletstvo, perut kao besprizornost…
Poznata je stvar da mediji, a posebno reklamni univerzum, kreiraju životne stilove. Kultura je u kojoj mi živimo, najblaže rečeno, žutokljunačka (sve mlađi i mlađi modeli, zrelost ili starenje tretiraju se kao najgore bolesti za koje je potrebna blagovremena prevencija), opscena (sve mora da bude vidljivo) i razmetljiva (fantazma o “više”).
Zašto je tzv. običan život postao medijska opsesija, odnosno zašto on danas dobija na važnosti samo ukoliko je prikazan u reality formi i dostupan milionima gledalaca?
Zato što je u sveopštoj vladavini simulakruma sama “običnost” dobila status “egzotičnog”. Sa druge strane, u bespoštednoj međusobnoj konkurenciji, mediji se dovijaju kako da poprave svoje rejtinge, pa posežu za privatnim životima gledalaca. Konačno, reality forma još jedno je od svedočanstva da je savremena kultura voajerska, konzumentska i pasivizirajuća.
Savremenu sponzorušu označili ste kao “hodajuću manekenku kapitala”. Kako vidite poziciju poslovno ostvarenih žena koje primećuju isključivo muškarce koji mogu da im pariraju? Da li i u tom slučaju racionalna kalkulacija ide pre pozitivne zainteresovanosti za muškarca kao osobu?
Žene su dobile priliku da biraju, što je odlično, ali se rukovode upravo onom logikom koja se tradicionalno vezuje za princip maskuliniteta. Sa druge strane, izgleda da kategorija “ličnosti” više nije u igri. Kako da u tolikoj armiji “klonova” prepoznate ličnost? Kako da u vreme vladavine “instanta” imate vremena za drugog? Konačno, izgleda da je klasični koncept “ličnosti” potisnut na margine zarad nove kategorije “funkcije”, kojom se odmerava mogućnost najbolje upotrebe, odnosno, instrumentalizacije drugog!
Šta radije gledate, “Seks i grad” (Sex and the City) ili “Očajne domaćice” (Desperate Housewives)?
Ne gledam serije uopšte jer ne volim tu ideju o elektronskom povocu i treningu na poslušnost, na koji vas teraju programi tog tipa.
Izvor naslovne fotografije: instagram.com
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
