Upoznajte Amara Ćorovića, talentovanog mladog glumca, kog trenutno imamo priliku da vidimo u glavnoj ulozi predstave “Naš sin”, nastale u Hartefact produkciji. Amarova “odskočna daska” bila je izuzetno uspešna predstava “Beton mahala”, nakon koje je upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, a potom se istakao i u projektima poput serije “Žigosani u reketu” i “Urnebesna tragedija”.
Sa Amarom smo razgovarali o glumačkom pozivu, sa kojim se izazovima susreće i kakve likove najviše voli da igra, ali i detaljnije o predstavi “Naš sin”, njenoj važnoj tematici i značaju za mlade generacije. Predstavu možete pogledati danas, 17. juna, kao i sutra – 18. juna, dok je naredno igranje zakazano za 2. jul 2022. “Naš sin” igra se na lokaciji u Bulevaru Despota Stefana 7, a za više informacija posetite veb-sajt Hartefacta.
Kakve likove najviše voliš da igraš - da li one koji su bliski tebi ili su ti sasvim suprotni?
Uzbudljivije mi je da igram likove koji mi nisu ili su mi manje bliski, jer mi je to veći izazov. Izazovnije mi je da pobegnem što dalje od sebe, tj. od onoga što mi je poznato.
Šta ti je u dosadašnjoj karijeri predstavljalo najveći izazov?
Svaka nova uloga mi je sama po sebi izazov, ali, kako sam na početku karijere imao manje iskustva, uloge koje sam u to vreme dobijao i građenje tih likova je za mene predstavljao veliki poduhvat.
Na koji glumački projekat si najviše ponosan?
“Beton mahala” je projekat za koji sam emotivno vezan, zato što je to predstava koju je nas osmoro mladih stvaralo zajedno sa Branislavom Trifunovićem i Rifatom Rifatovićem u Novom Pazaru (gradu u kojem sam rođen i u kojem sam odrastao). “Beton mahala” je za mene bila “odskočna daska” za upis na Fakultet dramskih umetnosti i sve što je usledilo nakon toga, poput predstava “Osama kasaba u Njujorku”, “Urnebesna tragedija” i serije “Žigosani u reketu”, na šta sam vrlo ponosan.
Možeš li da nam opišeš trenutnu kulturnu scenu u Srbiji?
Kulturna scena u Srbiji, nažalost, u velikoj meri zavisi od trenutne politike i finansija. Ono što je dobro jeste da u poslednje vreme ima više prostora za mlade i talentovane ljude. U tom smislu, izdvojio bih BDP kao pozorište koje pruža prilike mojim mladim kolegama, ali i Hartefakt produkciju koja se upušta u društveno-angažovane projekte na jednoj novoj pozorišnoj sceni.
Možeš li nam ukratko predstaviti o čemu se radi u predstavi "Naš sin", koja je premijerno izvedena 11.juna?
“Naš sin” je autorski projekat Patrika Lazića, porodična drama majke, oca i sina o prihvatanju odnosno (ne)prihvatanju njegovog seksualnog identiteta, u Hartefakt produkciji. Jedna naizgled tipična porodična večera pretvara se u sukob roditelja sa sinom, koji je sebe prihvatio i odbija da pravi kompromise nauštrb svoje ličnosti i identiteta, da bi zauzvrat dobio ljubav, za koju veruje je već zaslužuje.
Koliko porodica može da nas obeleži i koliko utiče na nas kao na odrasle osobe?
Za mene je porodica veoma važna i zahvalan sam na predivnom detinjstvu koje sam imao, međutim, svestan sam da nisu svi imali takvu sreću. Iz ugla Sina iz predstave “Naš sin”, shvatio sam koliko su podrška, iskren i otvoren razgovor – bitni.
Milenijalci i gen Z definitivno više pažnje obraćaju na mentalno zdravlje od prošlih generacija. Da li je predstava "Naš sin" rezultat tog uticaja i na pozorišnu scenu?
Istakao bih da je Patrik Lazić imao hrabrosti da se upusti u jednu osetljivu temu, koja zahteva preispitivanje i bavljenje sobom. U predstavi “Naš sin” je vidljiv generacijski jaz, jer roditelji lika koji tumačim su ostali zarobljeni u tradicionalnim vrednostima, dok Sin kao predstavnik mlađe generacije mnogo više i aktivnije radi na sebi.
Lično, trudim se da radim na sebi, i veoma mi je drago što primećujem da mlađe generacije posvećuju mnogo više pažnje mentalnom zdravlju, posebno što smatram da sve stvari, koje se u društvu svakodnevno događaju, zahtevaju preispitivanje i bavljanje sobom.
Da li smatraš da nam je svima potreban fiktivni razgovor sa roditeljima kako bismo zacelili svoje rane?
Svaki otvoren razgovor sa roditeljima, makar bio i fiktivan – lekovit je i dobar početak. Možda je baš neki fiktivan razgovor našeg Sina bio okosnica za pravi i otvoren razgovor sa roditeljima koji je usledio u toku te prelomne večere.
Koje uloge poznatih kolega su te inspirisale?
Na moj glumački život su uticali veliki filmovi kako domaćih, tako i stranih autora, ali najveću inspiraciju crpim iz svakodnevnog života.
Kojoj predstavi se uvek vraćaš?
Kada sam se preselio u Beograd, pojedine prve predstave koje sam pogledao i zavoleo bile su “Hadresfild”, “Šine” u JDP-u, “Žaba” Kamernog teatra 55 iz Sarajeva i “Dok nas smrt ne rastavi”. Pojedine se više ne igraju, ali su svakako ostavile utisak na mene.
Da li se prijatnije osećaš na sceni ili pred kamerama?
Na sceni, apsolutno.
Ko je tvoja najveća podrška u životu?
Porodica!
Kakvi su ti planovi za budućnost?
Ne planiram, prepuštam im se.
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja: Jovana Pantić
