Ukoliko ste ikada pokušavali da objasnite šta je sreća, ali u tome niste uspevali, možda vam naša poznata umetnica Gordana Tomić može pomoći, ali ne rečima – već slikama! Znamo da se kaže da slika govori više od hiljadu reči, a u ovom slučaju je to i više nego tačno. Kako bolje opisati apstraktna, a tako tanana osećanja nego nežnim bojama i pažljivim, ali odlučnim i strastvenim potezima četkice?
Povodom njene nove i možda najbolje izložbe do sada, sa Gordanom smo razgovarali o tome šta za nju predstavlja sreća i na koje sve načine utiče na njen život i rad, a sa sigurnošću možemo da tvrdimo da će vas njene reči inspirisati i naterati da malo drugačije gledate na svet oko sebe i sva ona sitna, svakodnevna dešavanja od kojih je satkan.
WANNABE MAGAZINE: U galeriji Canvas otvorena je vaša deseta izložba pod nazivom “Rastuće Sunce” koju će ljubitelji umetnosti moći da posete do 15. novembra. Pre svega, kakvi su vaši utisci sa otvaranja? Da li ste ispunili svoja očekivanja?
GORDANA TOMIĆ: Sama činjenica da je veliki broj ljudi došao na otvaranje je pokazatelj zainteresovanosti za temu moje izložbe i mog rada, a očigledno je da se ista stvar desila i sa medijima, jer je veći broj njih preneo detalje sa otvaranja i najavio početak izložbe. Moj lični utisak je da sam uspela i tokom otvaranja da prenesem delić svojih osećanja – sasvim sigurno zahvaljujući i mojim gostima, glumici Andrijani Videnović, harfistkinji Željki Milošević, a naravno i kustoškinji, Aleksandri Lazar. Na neki način, zaokruženo i sa galeristkinjom Natalijom Kaydalovom, ovaj ženski tim je dao poseban šarm. “Girls power!”
Ovom izložbom obeležavate pet godina aktivnog učešća na umetničkoj sceni. Kada se osvrnete iza sebe, kakvih je to pet godina bilo?
Što bi rekli u jednom filmu – ludih i nezaboravnih, pet godina. Najpribližnije poređenje bi bilo kao da vozite bržom trakom autoputa gasom do daske. Intezivan, jak, emotivan, ali onaj put i kao englesko “path” i japansko “do” (učenje).
“Rastuće Sunce” je serija manjih radova koji odstupaju od onoga što ste do sada radili, pre svega zato što ste se na sasvim intiman način fokusirali na duboka osećanja. Zanimljivo je da je u pitanju jedino sreća, ali prikazana u svojim različitim formama. Koja vam je bila najinspirativnija, a koji oblik sreće želite da probudite u posmatračima?
Sreća i njen doživljaj, njena definicija je duboko subjektivna. Više mi je bio cilj da naglasim trenutak susreta sa srećom i da pokušam da skrenem pažnju posmatraču na moj poziv na kretanje, susret i događaj. Smatram da je motiv sreće motiv kretanja, stremljenja i traganja, a poenta tog kretanja je da se izmaknemo iz jednog mesta i da nam se ukažu novi horizonti. Simbolično tome, na postavci sam napravila ritmični raspored slika na zidovima tako da posetilac zaista podsvesno uspostavlja vizuelni zadatak da nađe zajednički horizont slikama i niveliše osu koja ih povezuje, ka onoj koja upravo njemu odgovara, onoj ličnoj. Tako u posmatraču želim da probudim neku njegovu ličnu sreću. Najinspirativnija mi je bila poslednja slika, koju sam uradila kao psihološku refleksiju jednog gospodina, obožavaoca slikara klasičara i naročito Lubarde, a na relaciji sa srećom usled duboke zahvalnosti koju prepoznajem da on oseća, jer delim tu emociju. Opisala bih je kao vrstu ljubavi, usled duboke zahvalnosti, čak jedno divljenje, što je upravo obožavanje i sreća koja nadahnjuje. Slika se zove Enamoured.
Verujete da je sreća u trenutku. Šta se dešava kada trenutak prođe? Kako uspevate da ga prepoznate i “uhvatite”?
Sa ovom izložbom komunicirala sam sreću kao apstraktno osećanje. Svako delo je predstavljalo jedan od oblika sreće koji sam proživela u poslednjih godinu dana (Bliss, Euphoria, Joy, Serendipity, Anemoia, Felicity, Fortuna…) i nalazim da se oblici radosti, blaženstva, zadovoljstva, slučajne sreće (posrećenja) ne mogu objasniti terminima, verujem nijednog jezika, koliko emocijom datog trenutka i prepoznavanjem doživljanog u sebi. Zato sam koristila svoj likovni jezik, i to apstraktni. Opisala sam trenutke nostaligije prema vremenu kom se ne može pripadati. Kao kad gledate fotografije svojih roditelja iz srednje škole. Ili pak radost kada slušate neku pesmu prvi put, vi je ne znate ali osećate “sviđanje” i uzbuđenje kao da je baš to pesma koju biste vi napisali da pišete pesme. Sve su to naša apstraktna osećanja, trenuci. Bavila sam se i onom srećom koja se ne nalazi u meni, ali je osećam. Recimo, “Pertrichor” je slika koja opisuje prvi dah srećne zemlje kada na nju padne kiša. Svi smo to osetili, zar ne?
Metaforički naziv za jednu moju asocijativnu apstrakciju je “Stepping stone” (kamen oslonca), a nije li to onaj kamen koji je nastao zbog nas i postoji samo da bismo mi figurativno govoreći preskočili neki potok, prešli neku stazu i osećanje da neke stvari mi činimo srećnim jer su one čekale celu svoju večnost da im mi damo svrhu i smisao, jednim našim korakom i trenutkom, na našoj stazi. A sve te trenutke kako prepoznati, verujem da je lako, samo se prepustiti čistoj emociji.
Šta je za vas sreća?
Apstraktna emocija, jer čim taj trentak čiste sreće prođe kroz razum, dobije neki jasan termin, iz domena našeg znanja, u stvari predefinisanog pristupa stvarima, čim dobije ime i misao, ona postaje nešto drugo, nešto što smo želeli, za čim smo tragali i čemu smo težili – dakle, plan, želja, ambicija i nije sreća, nego realizacija. Zato sam se bavila čistom srećom, a ona je apstrakcija.
