Slogan ovogodišnjeg festivala je “Uhvati svetlost”. Koje simbolično značenje on ima?
Stvarnost je prilično crna, a vreme u kome živimo je pravo nevreme. Nažalost, svuda je teško i neizvesno, i ne postoje zidovi koji čuvaju od lošeg. Bez obzira na lični uspeh ili sreću, niko ne može ostati dugo i dobro raspoložen ako je okruženje u kome živi nesrećno, bolesno, pogubljeno i demoralisano. U našem životu, pozorište mora biti ventil. Mesto gde se sanja i razmišlja, mesto gde se uživa i uči, mesto gde preispitujete sebe i svoj svet. Ovogodišnji festival će doneti boje, radost, ljubav, osmeh, ali i pokrenuti bezbroj pitanja. Verujem da svaka predstava ima ogroman potencijal da nas usreći i dopuni energijom. Svaka nosi zrak svetlosti. A onda je na nama da li ćemo i kako taj zrak zgrabiti, i umeti da guramo dalje… Svako na svoju stranu.
Festival je ove godine najavila manifestacija “Dani igre”. Kako je publika reagovala na ovo i kako ste birali filmove?
“Dani igre” su ove godine bili pun pogodak. Lično sam uživala u svim filmovima, jer ranije nisam imala vremena da ih pogledam, i verujem da smo napravili dobar uvod za glavni program festivala. Selekcija je napravljena na osnovu rezultata koji su ovi filmovi imali u svetu. Prostor Kinoteke je nestvarno lep, i na njemu bi nam pozavideli i u svetu. Verujem da ćemo ovu reviju igre na filmu, unapređivati i u godinama koje dolaze. To je projekat kojim se animira nova publika. Publika kojoj je film bliži od igre.
Koliko je Beogradski festival igre, za svojih 12 godina postojanja, doprineo razvoju umetnosti igre kod nas?
Nemerljiv je doprinos Beogradskog festivala igre lokalnoj plesnoj sceni, iako će to priznanje u Srbiji naići tek kada ovaj istorijski period bude sagledavala neka nova generacija umetnika i plesnih stvaralaca. Ovde se ljudi i projekti slave tek kada ih više nema. Očigledno je da postoji neka vrsta ogorčenosti u okviru esnafa, jer je festival naprosto pokazao gde smo, i koliko moramo da radimo i da se menjamo… Bilo je saplitanja, omalovažavanja, i još uvek ih ima…
Ipak, važni koreografi koje smo gledali na festivalu, vraćali su se u Srbiju kako bi radili sa našim igračima, pokrenule su se neke trupe, otvorili baletski studiji, publika je počela da se broji u hiljadama, a ne u desetinama, mediji rado pišu o događajima umetničke igre, sponzori i institucije pokazuju želju da podrže, a Beograd je postao jedna od najrelevantnijih stanica u biografiji svetskih baletskih umetnika i kompanija! Pre samo dvanaest godina, nije bilo tako.
Koliko pažnje posvećujete nezi i šta volite da nosite svakodnevno?
Nemam mnogo vremena za sebe. Dan je prekratak. Jedino što mi je važno jeste da uvek budem uredna, i da budem spremna za sve zadatke koje sam prethodne večeri zapisala u svoju magičnu svesku. Volela bih da bar vikendom mogu da nosim udobne i mekane trenerke, i da bar jedan dan budem bosa… Međutim, čini mi se da sam uvek u malim crnim ili sivim haljinama, sa svega par detalja, i da suludo hodam po smrtonosnim dorćolskim trotoarima, jer mi najbolje stoje neudobne i previsoke štikle. Volela bih da imam pravu i plavu kosu kao Barbika, ali mi to nikako ne polazi za rukom.
Kako održavate kondiciju?
Tako što ceo dan jurim, radim, i što taj radni dan traje i po 16 sati, ili 2 pune smene. Volela bih da ponovo živim na moru, pa da sebi mogu da priuštim plivanje, šetnje kroz borovu šumu, i vožnju rolerima. To mi jako nedostaje, iako sam mogla da se zakunem da neće.
Šta bi za vas, kao balerinu i direktora festivala, bio neki novi profesionalni izazov?
Nemam vremena da razmišljam o novim izazovima, jer sam ih već toliko smislila da sada samo pokušavam samo da ih preživim. Pored Beogradskog festivala igre, već pet godina vodim internacionalnu baletsku školu u Beogradu, pokušavajući našoj deci da omogućim da rade sa inostarnim pedagozima, da odu na usavršavanja, i dobiju angažman u svetu. Kao direktor Nacionalne fondacije za igru, pokrenula sam produkciju, i verujem da ćemo uskoro imati svoju prvu privatnu kompaniju umetničke igre… Postoji trenutno nekoliko velikih projekata u Italiji i Grčkoj u koje sam uključena, a već nekoliko godina sam potpredsednik Svetske plesne alijanse (WDA ITI UNESCO) za Evropu… Dosta pišem, uvek nešto i nekoga organizujem…i pored svega, uspevam da budem mama mojim ćerkama, i gazdarica mojim kucama. Igra traje, u najluđem ritmu.
