Kako si kao dete zamišljala život jednog pisca i da li ti danas tako živiš?
Uvek sam se pitala kako to pisci žive, kuda se kreću, šta sanjaju, a često sam sa tatom gledala filmove u kojima bi se predstavljao život nekog od njih. Međutim, moja vizija je bila nešto drugačija. Zamišljala sam da svaki pisac ima neki svoj skriveni kutak u kući (neretko tavan sa divnim, prašnjavim stolom i knjigama), da kao taliju čuva olovku kojom zapisuje posebne misli, a da je stara pisaća mašina glavni vremeplov kojim se otisne na put oko sveta svako malo. Sebe sam dugo videla kao putnicu sveta koja putuje i sakuplja stare knjige koje izlaže u svojoj maloj književnoj kafeteriji gde ujedno i piše. Verovala sam da ću tako nešto imati “kada porastem”, kutak u nekoj zabačenoj ulici u kome ću pisati i dočekivati ljude na čašicu literarne magije, gde će se znati ko gde sedi, šta voli da čita… Knjige ne bi bile na prodaju, već za čitanje pa bi se ljudi rado vraćali na isto mesto, a pošto sam ja od onih životnih pisaca, pisala bih o njima divne priče. Još uvek nisam porasla do te vizije, ali verujem kada bude došlo vreme, sakupljeno blago će osvanuti u svom prostoru i da ćemo sedeti tamo zajedno uz kafu i svaka u odabiru svoje literature.
Posle čitanja koje knjige na stvari više nisi gledala istim očima?
Mogla bih da nabrajam knjige i osećaje koji su se u meni rađali nakon iščitavanja, nekad i po par puta, međutim, u životu vam se neretko dese neki događaji koji vas promene, naprave od vas nešto što ranije niste bili ili vam okrenu svest. Posle jednog takvog događaja u mom životu, u rukama mi se našla knjiga “Anđeo čuvar” od Paula Koelja. Mislim da je to bilo buđenje mene u meni, svešću da je ljubav odgovor na sva naša pitanja i da negde neko na kraju uvek vidi, čuje, prisutan je i nadasve naš u tom ciklusu (cirkusu) od života koji nam Univerzum prospe pred noge. U pogovoru romana ima jedna lepa misao “Nismo sami. Svet se preobražava i mi smo deo tog preobražaja. Anđeli nas vode i štite. Uprkos svim nepravdama, uprkos stvarima koje nismo zaslužili a dešavaju nam se…“. Verujem da zaista jeste tako. A ukoliko neko nije pročitao knjigu toplo je preporučujem jer posle jednog čitanja vratićete se po još. Ja jesam.
Ko je maslačak u tvojoj knjizi i da li uspeva da odoli udarima vetra?
Svi smo mi maslačci razvejani kojekuda ovim životom i sopstvenim izborima, usponima i padovima. Dok je sveta i veka, taj divni i uporni žuti korov nicaće svuda oko nas i predstavljati ciklus i krug kojim svakodnevno idemo više nesvesni nego svesni. U knjizi sam taj Maslačak ja, cvet koji je dobio šansu da raste večnošću, a leti srcem i dušom nošen. Jednom davno,neko ko me je voleo video je u meni taj maslačak i nadenuo mi nadimak koji je udahnuo priču i život mojoj knjizi. I kada mene sutra ne bude bilo, ostaće knjiga o Maslačku nošenom vetrom i svima nama koji smo nicali tražeći smisao kraj puta ovog života i ustajali posle pada, kada za to najmanje ostaje snage i razloga. Maslačak je odoleo,odoleva…kad ga ne bude bilo više nigde da zažuti, znaćete da je posustao.
Glavna junakinja Sonja u prvoj knjizi polazi iz rodnog Sombora po Evropi, a to prilično liči na tvoju životnu priču. Da li to znači da u drugom delu, koji pišeš trenutno, možemo da očekujemo Sonjina iskustva o životu u Nemačkoj?
Sonja je zgrabila uzde nepoznatog i završila u dalekoj i kako svi kažu, hladnoj Nemačkoj. Da li je zaista tako hladna koliko se veruje, da li je Sonja pronašla sebe i ostavila to od čega je otišla, sledeće godine bi trebali saznati u drugoj knjizi. Mogu vam reći da je knjiga sušta suprotnost onoga što se očekuje nakon Maslačka i Sonjinog odlaska. Satira joj je bliža, koja će promeniti ugao posmatranja na glavnu junakinju i njenu priču, a razbiti predrasude i iluzije o strancima, stranim zemljama, životu među oblacima koji i nisu toliko nedodirljivi. Sonja se obrela u svetu koji nije očekivala i hrabro zakoračila napred kroz razne avanture, uz neke nove ljude… Bog nam da onoliko bola koliko smo u stanju podneti. Sonja je u prvom delu prošla kroz samu katarzu do sebe, a u drugom…
Mogu vam samo reći da knjiga piše samu sebe, a da ja iznenađeno nekad pitam Sonju da li može malo da uspori, nekad ne mogu da je stignem…
