Predstavljamo vam damu i naučnicu, menadžera i uspešnu poslovnu ženu, koja je svoj rad posvetila oplemenjivanju sredine u kojoj živi, u kojoj je odrasla i školovala se – Snežana Sremac, magistar hemijskih nauka, uspešna poslovna žena od stila, koja razbija stereotipne predstave o naučnicama koje se bave “muškim” poslom.
WANNABE MAGAZINE: Hemija važi za težak predmet u školi, a hemičari su poznati kao “ludi naučnici”. Vaš primer pobija predrasude. Najpre, kako ste vi videli sebe na tom putu, kako ste zavoleli i odabrali hemiju?
SNEŽANA SREMAC: Bila sam u sedmom razredu osnovne škole kada sam imala prvi čas hemije. Sećam se, nastavnica je već na tom prvom času demonstrirala neki eksperiment. Bila sam oduševljena i već tog dana sam saopštila roditeljima da će moj poziv biti hemija, ili nešto usko povezano sa ovom naukom. Roditelji koji su bili nastavnici muzike podržali su me u potpunosti.Tako sam, sada već davne 1997. godine upisala Hemijski fakultet u Beogradu. Fakultetom sam, kako ja to volim da kažem, “prošetala” i već 2002. godine bez ičije pomoći pronašla svoj prvi posao u struci. Na poslednjoj godni fakulteta sam se opredelila za smer Primenjena hemija, odsek Zaštita životne sredine, a tim putem sam nastavila i na magistarskim studijama. Studentski dani su definitivno bili najlepše vreme, i uvek ih se rado sećam. Iako je reč o teškom fakultetu, ja sam ga sa lakoćom savladala, jer hemiju volim i razumem.
Žena, naučnik u Vinči – kako je došlo do toga da tamo radite? Ima li nečeg interesantnog na čemu ste radili u Vinči, a da to možete da podelite sa našim čitaocima?
Ubrzo nakon fakulteta prijavila sam se na konkurs za istraživače pripravnike u Institutu za nuklearne nauke “Vinča”, i bila sam primljena. Nekoliko godina sam se bavila naučno-istraživačkim radom u ovom eminentnom naučno-istraživačkom institutu. Tamo sam stekla titulu magistra hemijskih nauka, ali sam paraleleno sa ovim, radila i na drugim mestima, želeći da steknem i praktično iskustvo. Moj naučni rad u Vinči je objedinjavao hemiju, ekologiju i statistiku, a moja “igračka” je bila velika grupa organskih zagađivača tzv. PAH-ova (policiklični aromatični ugljovodonici). S obzirom na to da su oni izuzetno štetni, i da nastaju kao proizvodi nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva, ja sam ih “tražila”“ u pepelu nakon sagorevanja ugljeva u termoelektranama širom Srbije. Nakon toga, podatke sam statistički obrađivala, i pokušavala da pronađem „logiku“ u njihovoj raspodeli u zavisnosti od toga koji ugalj je bio predmet sagorevanja. Magistarska teza iz koje je proizašlo više radova objavljenih u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima je nosila naziv: “Hemometrijski pristup u gasno-hromatografskoj analizi policikličnih aromatičnih ugljovodonika”. Znam da zvuči komplikovano, ali to je nauka.
Šta je podrazumevao rad u laboratorijama u kojima ste radili?
Radila sam u laboratorijama na najsavremenijoj opremi analize vode, vazduha, zemljišta, otpada, hrane, i predmeta opšte upotrebe. Rad u laboratoriji je izuzetno zanimljiv, pun izazova, ali i najviše od svega odgovoran. Na osnovu rezultata vaše analize predmet ispitivanja dobija ocenu usaglašenosti ili neusaglašenosti sa zakonskom regulativom.
Pošto ste imali posla sa hemikalijama i otrovima, da li ste se nekad uplašili za svoje zdravlje? Da li je rad u laboratoriji rizičan?
Rizik svakako postoji. Ali, ukoliko dobro poznajete ono šta radite, ono sa čime radite, i ukoliko se strogo poštuju pravila za bezbedan i zdrav rad, rizik se svodi na minimum.
