Da li ova knjiga može da se posmatra kao jedan vodič za lepši život?
Našla sam jedan dobar izraz za moje knjige FEELGOOD books. Mi iz dobrog stanja kreiramo. Moje knjige, nadam se, kreiraju dobar osećaj i dobro stanje iz koga svako postaje čarobnjak. Čaroliju i ljubav koju tražimo unaokolo – to smo sve mi.
Prelistavajući korice knjige “iBelieve in Magic and Love“, a krenuo sam otpozadi (što uvek činim), zateklo me je i iznenađenje. Na samom kraju postoji posveta, odnosno početni deo za one koji kreću sa čitanjem uvek otpozadi. Odakle ideja da uradite ovako nešto?
To i ja radim. Tu rečenicu su izgovarali mnogi moji prijatelji, a pre mnogo godina i jedan čudesan magazin koji sam obožavala, izlazio je u Zagrebu devedesetih i zvao se Arkzin, politički pop-magazin. Radikalni dizajn i radikalne teme. Oni su imali uvek neki tekst na kraju magazina i pisalo je “za one koji čitaju otpozadi“. To je moj mali tribute njima.
Jedan od saveta koji dajete jeste i da se zakorači u nemoguće. Koliko puta ste vi zakoračili u nemoguće? Šta tamo može da nas očekuje, po Vašem mišljenju?
Ne dajem savete, nisam ja tetka saveta. Pišem i kad zvuči kao da dajem savete bilo kome, jok, to ja samo zvocam. Zvocam, dakle postojim.
A vidite, sve dok se nešto ne uradi, zvuči nemoguće. Meni je zanimljivo da izazovem samu sebe, ne u smislu da sad skačem iz aviona bez padobrana nego da izadjem van svoje komforne zone, van svojih granica. Van svojih limitirajućih uverenja. Za nešto što je meni važno. Svesno idem u neizvesno. Ekperimentišem. Probam nešto drugačije. Imam tu uranovsku prirodu te me stalno “uzbudjuje” tj. inspiriše nešto novo. Rutina me nagriza kao kiselina. (smeh)
Poznato je da se dosta ličnog nalazi u Vašim napisanim redovima knjiga, blogova i bilo čega što izađe iz vašeg “pera”. Koliko je teško podeliti sa javnošću jedan veći deo svog privatnog života i načina razmišljanja?
Možda se čini teško na početku dok se još uvek boriš sam sa sobom, no svaki umetnik se bavi svojim “problemima”. Pisala sam o svemu što je mene mučilo ili radovalo, nerviralo, povređivalo, otvarala rane, sipala so na njih ponovo, čistila ih, zavijala, kopala dublje gde bih osetila da možda postoji neki podrum senki… To radim i dalje, to radi svaki umetnik i to se zove umetnički proces od kad je sveta i veka. Nisam to ja izmislila, samo sam spojila neke tačkice. Pronađeš mesto iz koga pišeš ili govoriš, stvaraš i tako se povežeš pravo sa sobom, potom i sa nečim većim od nas samih, sa Višim Ja, sa Stvoriteljem, sa Kreatorom, Sa Bogom, sa Univerzumom, sa Prirodom, zovite kako god hoćete. I tako se povežete i sa čitavim svetom. Odatle, sa te tačke, perspektive ili percepcije – svi smo mi jedno. I nema privatnog života. Priče i lekcije koje nam se dešavaju i jesu namenjene, smišljene i dogadjaju nam se da bismo mogli da ih podelimo.
