Vaše dobre namere i ciljeve prepoznao je i magazine “The Financial Times“, te su pohvalili vaš doprinos tehnološkom i preduzetničkom razvoju. Koliko je ovo važno i koliko vam je kao organizaciji značilo?
Vrlo smo ponosni što je naša organizacija jedina koju je Financial Times izdvojio i spomenuo u svom pregledu tehnološke scene istočne i centralne Evrope. Nije mala stvar kada vas prepozna jedna takva institucija. Ovo je lepa potvrda da smo naša zajednica i mi na pravom putu, koja nas je napunila novim entuzijazmom, ali sem toga, nikakav drugi efekat nismo osetili. Mi verujemo da naša IT zajednica zaslužuje sve veću pažnju investitora, medija i preduzetnika širom sveta, jer je napredak sve veći iz godine u godinu.
Osim preduzetništva, mnogo se bavite i položajem žena u poslovnom svetu. Kakva je situacija po tom pitanju trenutno? Koliko postoji rodne diskiminacije?
Činjenice da prosečna žena radi 2 puta više po kući od svog partnera i da svega 6% zemalja na svetu ima predsednicu su samo neki od najvidljivijih i neporecivih dokaza da rodna diskriminacija postoji. Dugo je ni sama nisam bila svesna, verovatno zato što je toliko postala naša svakodnevnica da je prihvatamo kao datu i nepromenjivu. Kako se to ogleda? Moj omiljeni primer je to što nikada ne pitamo nijednog uspešnog muškarca kako balansira privatni život i posao. Utisak mi je da smo se mi žene izborile za pravo na izbor — da li želimo da radimo, koliko i šta ili želimo da budemo domaćice, ali se nismo izborile na slobodu za taj izbor. Naime, štagod da odlučimo uvek će nas neko osuđivati, a čini mi se da još uvek nismo naučile da se nosimo sa tim osećajem krivice i toga da nismo savršene.
S druge strane, čini mi se da je feminizam na veoma lošem glasu i kod žena i muškaraca i da je vreme da se promeni pristup ovom problemu — niko tu nije kriv. Mi žene treba da prvo naučimo da budemo samopouzdanije i već ćemo veliki deo problema rešiti. Evo još jedne situacije u kojoj će se možda prepoznati veliki broj žena koje ovo čitaju (znam da ja jesam). Kada pitate ženu kako je postigla nešto, najčešće ćete čuti da zasluge pridaje sreći, kolegama ili nekim drugim eksternim okolnostima. S druge strane, većina muškaraca će pohvaliti sebe. To je pravac u kome ja želim sebe da razvijam, jer imam osećaj da to mogu da kontrolišem i da najviše može da utiče na moj osećaj sreće i ispunjenosti.
Zbog svega toga ste i pokrenuli lokalni Lean In, koji je inače svetski pokret za osnaživanje žena. Koliko naše žene da učestvuju u tome i koliko uspevate da podignete njihovu svest?
Tako je — zajedno sa svojom prijateljicom i preduzetnicom Kristinom Nikolić pokrenula sam lokalni ogranak Lean In pokreta, sa idejom da okupimo što više žena i međusobno pomažemo jedne drugima u izazovima i razvoju. Lean In je prilično novi i drugačiji koncept udruživanja i povezivanja žena, koji pre svega naglašava međusobnu podršku i razvoj. Pre svega se bavi jačanjem žena iznutra, pa tek onda menjanjem okruženja. Taj pristup, da krećemo od sebe i od svog neposrednog okruženja, pa onda skaliramo na grad, državu, svet je meni veoma blizak, jer je tako i SEE ICT nastao i postigao sve svoje rezultate. Pored toga, SEE ICT je i prvi i jedini partner Lean In-a u našoj zemlji, na šta smo prilično ponosni.
Koliko su žene kod nas spremne da uđu u svet preduzetništva? Da li su zastupljene u velikom ili malom broju?
Ono što znam je da su žene prilično retke u pokretanju biznisa koji su povezani sa tehnologijom i to nije samo situacija u Srbiji, već i u celom svetu. Mi svakako kroz naše programe pokušavamo da podržimo žene koje se odlučuju na preduzetništvo, ali i da promovišemo one koje su već u tim vodama. Nažalost, broj tih žena ne raste u obimu u kome bih htela, ali one koje su tu su zaista sjajni primeri i spremne su da guraju priču ženskog preduzetništva. Ovaj intervju je upravo dokaz toga, jer su Nađa i Nina, osnivačice Wannabe-ja upravo jedne od retkih preduzetnica u svetu tehnologije i digitala.
