Početak nije teško pronaći, ali mislim da je spontanost u razgovoru ne samo bolji već i uzbudljiviji vodič. O njoj se dosta zna, zna se onoliko koliko je sama htela, tako da uvek postoji opasnost od ponavljanja. Bacam kocku i tražim prvu, slučajnu reč…
WANNABE MAGAZINE: Kada ste se osećali najusamljenije u životu?
VERICA RAKOČEVIĆ: Usamljenost mi ne smeta. Vremenom sam naučila da iz usamljenosti crpim inspiraciju, zadovoljstvo čak. Moja kolekcija iz 2005. godine, ako se sećate, nosila je naziv Šambala. Jedno od tumačenja tog termina odnosi se na mesto u planinama Tibeta gde žive neshvaćeni i sami u svom apsolutnom miru. Ranije, biti usamljen za mene je značilo tugu, vremenom kako sam u svakom pogledu rasla, usamljnost je počela da me inspiriše.
Bavite se modom u zemlji u kojoj je poslednji put osamdesetih godina bilo hleba za sve. Kako ste, ipak, uspeli?
Počela da se bavim ovim poslom kada je u Jugoslaviji bilo hleba za sve. Kako je nestajala Jugoslavija, kako se rasparčavala, tako je tog hleba bilo sve manje i manje. Možda će zvučati čudno ali ja nekako funkcionišem na adrenalin, izazov me pokreće, ono nemoguće.
Posle toliko godina negde sam duboko zahvalna ljudima koji su me uporno osporavali jer je baš to omalovažavanje bilo pogonsko gorivo za mene. Ne mogu bez borbe. Nastojim da svaki put skočim barem centimetar dalje. Bez obzira na okolnosti, finansijske krahove, prepreke. Sreća što sam ravnodušna prema svemu materijalnom…
Da li ste iskreni kada to kažete?
Najiskrenija. Moj san je da imam jednu kuću na selu, jednu kozu, par kokošaka… Sa tog mesta bih mogla da dirigujem mojim ljudima, da im šaljem skice i crteže da oni na tome dalje rade. Ja sam živela luksuz, mogla sam da ga priuštim sebi, ali srećnija sam sada kada tog luksuza nema…
Da li od te priče o kozama datira netpreljivost sa Isidorom Bjelicom?
Mene čudi da jedna žena takvog intelekta nije razumela moju provokaciju. Jednom prilikom, davno je to bilo, rekla sam da sam čuvala koze kad sam bila mala. Malo mi je falilo holivudske biografije. Ona je to kasnije koristila da me ponizi neshvatajući koliko bih ja bila srećna da sam stvarno čuvala koze jer bih imala jedno iskustvo više. Žao mi je što sam to morala da izmislim, volela bih da je zaista bilo tako. E, sad ću da se družim sa kozama, konačno… U svojoj enormnoj želji za medijskim eksponiranjem što mi je takođe neshvatljivo za jednu ženu takvog sadržaja, a mogla je u literaturu da uđe mnogo ozbiljnije, shvatila sam da je rečenicu iz tog davnog intervjua iskoristila za osvajanje medijske pažnje.
ŠNAJDERKA IZ PODUJEVA
U međuvremenu se pojavila jedna sorta javnih ličnosti koje nastoje da nas ubede da su ih odmah po rođenju zavili u LV pelene i odgajali na belugi. Jagode u januaru, avioni, kamioni… Nekome mučno, nekome inspiracija.
Alergična sam na jagode i šampanjac. Za mene je to metafora za prostakluk. Baš u inat snobizmu na jednoj reviji u Rimu sam umesto jagoda i šampanjca služila kajsije i kajsijevaču donetu iz Srbije. Zbog toga stalno insistiram na tim duvan čvarcima a ne na kavijaru. Stideti se sopstvenog porekla, svojih roditelja strašno je i bolno. Nikola Tesla se nije rodio u Vladorf Astoriji, čitavog života je pričao o svojim korenima. Pupin, Mileva Ajnštajn… Ovi, koji su iz opanaka uskočili u Luj Viton, zauvek će ostati tu gde jesu, s tim što će dobiti šansu da se neko vreme sa svojim torbuljacima vrte po tabloidnoj štampi.
Kada sam maliciozno etiketirana kao “šnajderka iz Podujeva” to me je strašno bolelo. Danas su mi te reči postale strašno važne. Bitne i velike. Na jezik Srbije ćete se navići onda kada shvatite da nije važno šta se kaže već ko to kaže. Po rečima kojima vas je neko “počastio” možete da zaključite količinu frustracija te osobe. Ja sam za 29 godina rada to potpuno prihvatila.
Opet tvrdite da vam je sujeta minus osam. A deo ste modnog sveta, svog tog vanity fair-a. Kako je moguće?
Mnogo je primera koji će potvrditi da ne lažem. Zalaganje za Čumić Fashion District, nesebična podrška mladim kreatorima. U intervjuima sam veoma oprezna i odbijam etiketu najbolja srpska modna kreatorka. Najbolja srpska modna kreatorka je Roksanda Ilinčić. Vrednujmo stvari na pravi način. Pogledajmo kako je ko pozicioniran u svetu. Čije modele nose Mišel Obama i Kejt Midlton? Modele Roksande Ilinčić koja je svoj prvi veliki intervju u srpskoj štampi imala u “L’Officielu” koji sam u to vreme uređivala. Danas svaka splačina sebe naziva kreatorom. Gledate Survajver na Prvoj i vidite da u potpisu ispod imena sestre Nataše Bekvalac stoji “modni kreator”. Devojka je do juče bila stilista. Kao što i vašu profesiju vređaju ljudi koji sebe nazivaju novinarima, tako je i u mojoj branši. Ćerka me pita zašto to uopšte komentarišem, zašto silazim na taj nivo. Ja smatram da je to isto kao kada bismo na sve loše pojave u društvu – samo ćutali.
Kada smo već kod “pojava”, smatrate li Jelenu Karleušu provokativnom?
Ona to svakako jeste. Mediji mogu određenu osobu da nametnu kao model identifikacije i da joj obezbede širok auditorijum. A ona ga ima tako da je sve što kaže prvokacija. Ako jedna takva osoba bude pozvana kod Olje Bećković, zatim gostuje u Dnevniku, uđe u polemiku sa vrhunskim intelektualcima i kao šlag na tortu ako jedan Emir Kusturica dozvoli sebi da uđe u polemiku sa takvom osobom, onda je ta osoba veoma provokativna.
Modni svet, kao i medijski, važi za posebno bolesno mesto. Ima li klanova u modi?
Klanova ima u poslu samo ako postoji posao. Da se ne lažemo, u Srbiji nema prave mode, nema temeljnog pristupa poslu. Imamo velike firme poput Mone, Afrodite, Nikolasa koje se ozbiljno bave konfekcijom, ali koje takođe ne prate modna pravila. Ako pretendujete da se bavite modom profesionalno vi morate minimum dva puta godišnje da prikažete kolekciju za proleće-leto, jesen-zimu naravno za godinu dana unapred. Zatim, to što ste videli na reviji očekujete da vidite i u prodavnicama. Ali toga nema. O čemu uopšte pričamo kada u Srbiji modni kreatori materijale kupuju na kilo, imaju šnajderke koje im tamo negde sašiju 10-15 odevnih komada i to se onda naziva kolekcijom, a nijedno pravilo modnog biznisa nije ispoštovano.
KAKO SMO SE DUŠKA JOVANIĆ I JA ZAIGRALE
Kako se slažete sa homoseksualcima?
Ja obožavam homoseksualce zato što su to muškarci sa ženskim senzibilitetom, a stil kvazi mačo muškaraca, koji svoju snagu vide u novčaniku, degutantan je i dosadan. Ta fina estetika i suptilne emocija postoje samo kod gej populacije.
Ali, vrlo često i ono drugo – sklonost ka spletkarenju, dug jezik, nepoverljivost…
Pa znate šta ništa manje toga nema ni kod ovih drugih. Mnogo je gora varijanta kad vam muškarac objašnjava kako je spavao sa deset žena i još objašnjava na koji način je vodio ljubav sa njima, šta su mu radile i šta je on njima radio… Zloba je stvar karaktera i, nažalost, deo je našeg mentaliteta.
Da ste homoseksualno orijentisani, da li biste to i priznali?
Da, sigurno! Zbog toga što smatram da je to jedna vrsta slobode koju morate sebi da dozvolite. Predrasude nikada ne bi mogle da me spreče.
Poslednje godine devedesetih obeležio je i jedan, moram priznati šik i originalan eksperiment koji ste izveli sa Duškom Jovanić. Držanje za ruke, provociranje. I ozbiljni mediji su se time bavili.
Da, to je bilo njeno i moje igranje sa prostaklukom i primitivizmom. Najjednostavnije rečeno – bunt. Možda nam je ta vrsta provokacije bila neophodna da bismo nahranile ego, možda i nije bilo fer, ali zabavno svakako jeste. Toliko nam se osladilo da je sreća da smo se na vreme zaustavile. Interesantno je poigravati se sa glupošću. Mi smo se igrale, pa se malo i zaigrale.
Ko je interesantniji Duška Jovanić ili Vesna Radusinović?
I jednu i drugu dobro poznajem. To su dva potpuno različita karaktera, dve potpuno različite osobe. Svaka interesantna na svoj način i mislim da bi miks njih dve u nekoj trećoj osobi bi bio fantastičan.
Spajaju se u Mariću…
Da, on je tu kompetentan.
Sutra u drugom delu: o svojim ljubavima, ćerkama, odnosu sa Draganom Ognjenović, plastičnoj hirurgiji, uvredama i osporavanjima, seksu i emocijama, inspiraciji, romanu “Ready to wear“, poslednjoj kolekciji insprisanoj fatalnom Lu Salome…
Izvor fotografije: instagram.com
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
