Godinama unazad, glumica Iva Ilinčić niže pozorišne uloge, pa je publika može primetiti u brojnim beogradskim predstavama, među kojima se izdvajaju Fine mrtve d(j)evojke, U raljama života, Yankee Rose i Osama-Kasaba u Njujorku. Iva nam kaže da ju je rad u teatru oslobodio i profesionalno i privatno, proširio joj vidike, pa se raduje svakoj novoj ulozi. S mladom glumicom smo, između ostalog, porazgovarali o radostima i izazovima pozorišta, angažmanu u domaćim TV serijama, studijskim danima, ali i o predstavi Idiot, koja je nedavno premijerno prikazana u Beogradskom dramskom pozorištu…
Nedavno je u BDP-u održana premijera predstave "Idiot" u režiji Ivice Buljana. Po čemu se ova adaptacija razlikuje od klasičnog romana Dostojevskog?
Drugačija je u tom smislu što nismo igrali epohu, niti su nam kostimi takvi – to su ljudi koji postoje danas i problemi koje smo prebacili u sadašnje vreme. To nije bilo mnogo teško s obzirom na to da Dostojevski apsolutno može da se igra u savremenom dobu. Ivica nam je u tome mnogo pomogao i nije želeo da išta mistifikujemo, već da, čitajući zajedno roman na probama, budemo vrlo konkretni. Kad se uhvatite takvog pisca, shvatite da je upravo iz tog razloga veliki; roman je pisan 1868. godine, a danas nam je toliko jasno šta tu piše da nismo morali mnogo stvari da menjamo u odnosu na već postojeći komad.
U predstavi igraš Aglaju Jepančinu, najmlađu ćerku generala Jepančina i Lizavete Prokofjevne. Njen lik je poznat onima koji su čitali Dostojevskovo delo, ali kako bi je ti opisala? Da li si na određeni način izmenila ili dodala pokoju osobinu u njen karakter?
Za mene je ovo bio veoma značajan proces, jer je bio, meni lično, težak i neuhvatljiv. Nisam uspevala da uvek “fiksiram” stvari, a ja sam štreber koji se tim stvarima opterećuje. Iz takve slobodne forme su izašle određene stvari, koje su na kraju ispale dobre.
Aglaju čitaoci često tretiraju kao razmaženu devojčicu, avanturističkog duha, ali to je potpuno pogrešno i naivno. Ona je izuzetno hrabra, smela, seksualna, veoma inteligentna, ali još uvek nedovoljno zrela da sve svoje želje ostvari. Konstantno je u kontradiktornostima, što joj mnogo otežava put, ali daleko od toga da je samo neka mamina i tatina “devojčica”. Aglaja Jepančina je u mnogo čemu različita od mene, gotovo da nemamo nikakve sličnosti, ali sam negde uspela da joj osetim temperament i uživala sam u njoj u toku ovog procesa. Na kraju, mislim da je najveća vrednost ove predstave upravo i kast koji je Ivica Buljan fantastično uradio – svako je dobio ono što treba da igra.
U matičnom BDP igrala si i igraš u brojnim predstavama, među kojima se izdvajaju "Kad su cvetale tikve", "Fine mrtve d(j)evojke", "Ružni, prljavi, zli", "U raljama života", "Yankee Rose"… S kojom svojom junakinjom se najviše povezuješ? Kojoj se najviše raduješ da igraš?
BDP mi je pružio to da za nekoliko godina prolazim kroz različite procese i na tome sam veoma zahvalna. Nisam uvek bila zadovoljna, niti zahvalna, ali mi je to donelo trening kakav tek sad, kada je malo vremena prošlo, učim da vrednujem i zaista cenim i osvešćujem. Rad u pozorištu me je oslobodio i privatno i u samoj igri na sceni, otvorio mi je vidike i izmenio perspektivu i pogled na posao. Radujem se svim predstavama.
Sumirajući sve svoje uloge dosad, koju bi istakla kao najizazovniju ili najzahtevniju - i zašto?
Ne mogu da izdvojim nijednu ulogu, jer je svaka bila drugačija i pojedine procese sam razumela tek kad su uveliko prošli. Da ste me pitali pre godinu dana, rekla bih da mi je Štefica Cvek bila najteža jer sam imala trpnu i pasivnu ulogu, a evo, na primer, sad se s tim uopšte ne slažem. Imam izazove svakodnevno, čak i unutar samo jedne predstave – u smislu konstantnog rada i razvoja na ulozi, da mi je prosto nezamislivo da baš jednu izdvojim. Promene se dešavaju stalno i to je najveća lepota pozorišta, a ja učim iz njih svakog dana. Nekad mi bude smešno šta sam pričala u pojedinim svojim intervjuima i uvek kažem sebi koliko je to bilo glupo i netačno. Videćemo šta će biti za godinu dana. (smeh)
Prošlog meseca, u Zvezdara teatru je održano 100. izvođenje predstave "Osama-Kasaba u Njujorku", u kojoj tumačiš Milicu (Francuskinju umetnicu). Prema tvom mišljenju, šta taj komad poseduje, pa traje toliko dugo?
Poseduje ljudsku priču i neverovatan tim ljudi koji tu priču priča. I možda to zvuči kao kliše, ali to zaista jeste tako. Mi se obožavamo, kolege mi ulepšaju svaki dan dok je igramo. Iskreni smo i međusobno na sceni, a to ljudi prepoznaju, i veoma brinemo jedni o drugima i van scene.
Šira publika te zna i sa malih ekrana, najpre iz TV serija "Žigosani u reketu", "Kamiondžije d.o.o." i "Toma". Budući da si prvenstveno prisutna na sceni, kakva saznanja i uvide ti je donela gluma pred kamerama?
Do sada mi je pozorište bilo zastupljenije u iskustvu, mada verujem da sve ide svojim tokom i ima svoje razloge, iako je to ponekad teško. Moje kolege i ja uvek nešto čekamo, neku veliku stvar ili poziv, često zaboravljajući da budemo zadovoljni unutar onoga što imamo. Za mene je i set veoma zanimljiv, na određeni način drugačiji od pozorišta, ali opet nisam sigurna da umem da razdvojim “pozorišnu” i “filmsku” glumu. Gluma je gluma, kako god i gde god. Do sada mi je bilo prijatno na snimanju, mada mislim da mi još mnogo vremena treba da se oslobodim, dok u pozorištu imam veću slobodu.
Diplomirala si glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Dragana Petrovića. Kako si provodila vreme sa svojim klasićima i po čemu pamtiš taj period? Šta si to u toku studija naučila što i danas primenjuješ?
Pamtim dane studiranja kao veoma dragocene dane, kad smo bili maksimalno zaštićeni, a da toga nismo bili svesni. Kad sam izašla s fakulteta, shvatila sam da je ovaj svet znatno manje ružičast u odnosu na fakultet. Imala sam sreće da imam predivnu klasu, a to je toliko retko. Jesmo bili potpuno različiti, ali među nama nikada nije bilo zle krvi – našli smo način komunikacije od samog starta. Sa većinom klasića se intenzivno družim i oni su mi najbliži ljudi koje imam, i njih najviše volim da pitam za savet kad je određena uloga u pitanju, kao i da ih pozovem na predstavu da mi kažu šta misle, jer je to uvek najiskrenije mišljenje. Naučila sam šta znači timski rad i da je partner na sceni veoma važan, jer može da te učini boljim – to nam je profesor uvek govorio.
Pobednica si 6. festivala Dani Danila Lazovića i proglašena si najboljom mladom glumicom na 14. Međunarodnom festivalu pozorišta u Prijedoru. Šta ti ovakva priznanja govore? Kako ih doživljavaš?
To je sada već bilo davno za mene, ali u tom trenutku mi je bilo vrlo lepo što sam dobila priznanje. “Osama” je moja druga profesionalna predstava i nisam to očekivala. Nagrade su ipak lepa stvar jer ti daju vetar u leđa, posebno ako si na početku, i stvaraju prijatno osećanje, jer je neko tvoj rad prepoznao. Nikad neću zaboraviti kako su se ljudi u Priboju na festivalu ophodili prema meni, čak i godinama kasnije kad sam posećivala grad. Narod takve stvari pamti i veoma sam im zahvalna na tome.
Kad bi sumirala celu svoju karijeru, šta bi odgovorila na pitanje – šta gluma za tebe predstavlja?
Nikada nemam univerzalan odgovor na ovo pitanje. Volela bih da mogu da definišem to konkretno, ali to je teško. Život koji se odvija u meni u trenucima na sceni, jeste potpuno i apsolutno prisustvo u jednom određenom trenutku i retka, ali neverovatna emotivna katarza.
Šta radiš kad ne radiš?
Smišljam šta da radim. (smeh) Ne umem da odmaram. Veoma teško mi padaju trenuci kad nemam obaveze, a valjda zato i glumci mnogo rade na sebi, jer se dešavaju te rupe u angažovanju, pa imamo vremena za psihoterapiju, čitanje, treninge… U suštini, mislim da su veoma značajne te pauze od posla, ali se u njima iskreno vrlo loše snalazim i osećam se beskorisno. To takođe loše utiče na moje samopouzdanje, ali trudim se da te faze prebrodim i smislim kako da ispunim vreme.
Šta nam zanimljivo pripremaš u budućnosti?
Nadam se još nekim zanimljivim pozorišnim ulogama, a u pripremi je i jedan kratak film koji može da bude veoma zanimljiv. Trenutno mi je to vrlo inspirativno, ali ne smem mnogo da otkrivam. Volela bih da imam radno leto i radujem mu se.
Fotografije: WANNABE Media
