WANNABE MAGAZINE: Šta bi sve trebalo da zna jedan savremen otac i da li je uloga oca manje važna od uloge majke u najranijim danima odgajanja ili su one podjednako relevantne?
TOMISLAV: Ponekada je situacija da je tata stabilniji sistem od mame. I ako je on bolje posložen i stabilan, dete će više želeti da ide tati nego mami. I mi to posmatramo kao da dete više voli tatu ili mamu, ali dete zapravo još ne voli nego samo treba razvojno poticajan odnos. Dete će početi da voli tek nešto kasnije kada se aktivira njegov kapacitet za ljubav. Dete je vrlo ekonomičan sistem, u smislu da se okreće tamo gde je razvojno poticajno i beži od onoga što je razvojno inhibitorno. A mami daje prvu šansu jer s njom treba proći kroz nekoliko prvih razvojnih procesa. Ako je mama dovoljno razvojno poticajna, ono će se držati mame i ta sila će ga vući prema njoj. Ali ako je mama loše, i razvojno inhibitorna, ono će se odmicati od nje i tražiti novi sistem koji je bolji od maminog, a tata je druga prilika. On je tokom prve dve godine rezervni igrač, njemu dete daje šansu i okreće se ka njemu i otvoreno je da od njega primi namirenje primarnih potreba. Jedna od ključnih primarnih potreba su sigurnost i regulacija. Dakle, da roditelj popravlja stanje deteta i da se ono uz njega oseća mirno i opušteno. I onda se dešava da neka mama kaže “On ti ne voli na ruke, takvo je dete, beži od mene, otima se kad ga uzmem”. A u stvari, mama ne vidi da je ona izvor problema, jer dete neće u njene ruke. Ali na tatine ili bakine hoće, jer su oni stabilniji sistemi. I sad, ono što mama može učiniti za dete je zapravo da učini nešto za sebe. Da radi na sebi da bude stabilniji sistem, kako bi dete htelo ka njoj, jer svako dete želi ići primarno kod mame, ako je mama iole dobro. Ali ako mama nije dobro, dete će to osetiti.
Deca intuitivno osećaju sigurnost i stabilnost. Odrasli ljudi na terapiji godinama kasnije, kad se radi na temi koja uključuje mamu, uglavnom mogu da vrate implicitnu memoriju i tačno ponove kako su se osećali sa mamom. Sva bitna iskustva i emocionalna stanja iz ranog perioda ostaju ugrađena u implicitnoj memoriji tj. u našem tzv. unutrašnjem detetu za celi život.
WANNABE MAGAZINE: Koliko prisustvo odnosno odsustvo oca može uticati na odrastanje deteta i njegovo kasnije ponašanje?
TOMISLAV: Prisutan i posvećen tata koji je emocionalno povezan s detetom zasigurno će značajno uticati na razvoj i “poslagivanje” deteta i pozitivno odrediti njegov celi život, buduće partnerske odnose i njegovo buduće roditeljstvo. Ponekada imamo situaciju da je majka samohrana i da su se roditelji rastali. Ipak taj otac i dalje postoji u životu deteta, ali je pitanje koliko često ga viđa i kakav je njihov odnos. Ono što je zanimljivo je da, bez obzira na to što mame često bivšeg partnera opisuju kao bad guya, dete često nema taj stav. Vrlo često će dete biti vođeno tom iskonskom potrebom da bude sa tatom, da voli tatu, da mu je tata potreban i da želi ka tati. Mi smo kao terapeuti često svedoci toga da su tate bile daleko od idealnog modela, ali dete je i dalje hrlilo ka njemu i on mu je bio potreban. Rekao bih da treba uvek imati izgrađen odnos sa ocem, pa čak i ako je on daleko od savršenog oca. Naravno, osim ako otac (odnosno bilo ko od roditelja) povređuje dete, onda je doslovno bolje da nije sa detetom. Zato socijalne službe nekada oduzimaju decu roditeljima, ali da ne zalazimo u tu dimenziju. Dakle, i nesavršeni tata će detetu biti potreban. Jednostavno, dete je programirano da sa tatom ima određenu interakciju i potrebu da nešto dobije, a to koliko će dobiti zavisi od tatinih kapaciteta i koliko je on dobro.
Vrlo je zanimljivo da su često u dečjem životu mame bile divne i požrtvovane, a tata je bio neka druga, negativnija varijanta. Ali, ljudi na terapiji često svedoče da, iako tata nije baš bio za pohvalu, ako ništa drugo – bio je npr.: opušten, bezbrižan, stvaran, ili nekada više stabilan, ili s njim su mogli da se vesele ili igraju, ili uz njega su se osećali sigurno… Tata je ipak dao nešto što mama, uz sav svoj trud, nije uspela dati. Dete je dobilo bitnu dimenziju od oca, a da toga nije bilo jako bi mu falilo. Dakle, dete će uvek tražiti obe roditeljske figure.
WANNABE MAGAZINE: Koliko je važno da i otac neguje dete i pokazuje mu ljubav nežnošću i fizičkim dodirom?
TOMISLAV: Otprilike, pozicija uloga je sledeća. Mama je u prvim godinama najvažnija figura, iz prostog razloga što se dete devet meseci stvaralo u mami i sa njom dalje prolazi kroz simbiotsko-separacijski proces. Mama je programer detetovog emocionalog mozga i zato je ženski mozak i ženski kapacitet za osećanje emocija evolucijski drugačije posložen. Kod žena se teže aktiviraju odbrambeni mehanizmi koji štite od bolnih emocija, nego kod muškaraca. Mi muškarci se vrlo lako prebrzo oklopimo i zato je prirodno predviđeno da se mama u tom prvom periodu bavi detetom, u smislu razvoja emocionalnog mozga i njegovih emocionalnih kapaciteta koji ostaju celoživotni. Oni se mogu menjati kroz rad na sebi ili spontano, ali u suštini, taj razvoj socijalno-emocionalnog mozga je kreiran pod uticajem mame u ranom periodu. Kako dete dovršava te procese sa mamom, ulazi u nove faze razvoja u kojima i tata postaje ključna figura, a u nekim razvojnim procesima, definitivno on postaje alfa i omega. Od druge, treće godine života detetu je potreban određeni odnos sa tatom, što će, ako ga dete ne dobije, prouzrokovati to da će dete celog života tražiti neku drugu mušku figuru ili autoritet – od koje će tražiti ono što je trebalo dobiti od oca. Tako da, mi tate stupimo na scenu nešto kasnije i tad se doslovno mama može konačno odmoriti. Kako mame često kažu, “Sad se konačno mogu naspavati, sad želi svuda da ide sa tatom, a do juče je bilo samo mama, mama, mama i neće sa tatom nikako”. Naravno, postoji i mnogo međuvarijanti koje ne odgovaraju ovom univerzalnom modelu, ali manje-više ovo je nešto što bi bilo uobičajeno.
Fotografija: Aleksandra Saša Prelesnik
WANNABE MAGAZINE: Šta biste poručili svim budućim roditeljima, ukratko?
TOMISLAV: Da ne uzimamo svoje roditeljstvo zdravo za gotovo, nego da se trudimo da upoznamo svoje dete, jer svako dete je drugačije i ne važe ista pravila za svu decu. Trebalo bi upoznati svoje dete, jer možda je njegov brat blizanac potpuno drugačiji, pogotovo deca sa razlikom u godinama i polu.
Moja generalna poruka je uvek: ako krećemo sa pitanjem “šta raditi kada dete…”, odmah grešimo. Pravo pitanje koje bismo sebi trebalo da postavimo tada je “zašto se moje dete tako i tako ponaša?”. I kada dobijemo razumevanje, onda automatski dolazi i odgovor šta bi trebalo da uradimo. Mi često krećemo u davanje recepta, bez činjenice da smo shvatili šta je koren problema i šta je smisao ponašanja deteta.
Važno je znati da je svako dete specifično na svoj način i zadatak roditelja je da ga razume. Mi u našem društvu prečesto nemamo ideju da bi trebalo da upoznamo svoje dete, da treba da budemo znatiželjni da otkrijemo ko je i kakvo je ono stvarno u sebi. Da mu pokažemo da ga želimo upoznati i da razumemo da je drugačije od sestre i brata. Da kažemo, “Baš tebe želim da upoznam. Zanima me kakav si, ko si ti”. I ta znatiželja od strane roditelja čini da dete počne da “izlazi iz sebe” i bivati spolja ono što jeste unutra. I onda ono kasnije zna ko je u životu. A ako toga nema i ako dete oseća da roditelje to ne zanima, to će ga boleti, ostaće zatvoreno u sebe i izrašće u osobu koja ima stav “u stvari nikoga ne zanima ko sam ja stvarno”. I pomisliće da je to verovatno zbog toga što nije dobro i vredno. To je nesvestan stav koji nosi osećaj niže vrednosti i bola u sebi. I onda kada na terapiji pitamo ljude “Ko tebe stvarno poznaje, baš tebe-tebe?”, to zna biti jako bolno pitanje, koje je često praćeno suzama uz odgovor “pa u suštini – niko. Niko mene ne zna, kakav sam ja stvarno u sebi”.
Prijava na konkurs:
Svi zainteresovani roditelji mogu se prijaviti putem imejl adrese konkurs@wannabemagazine.com sa naznakom “Roditeljstvo 0-6” i u prijavi moraju navesti svoje ime, prezime, godinu rođenja, kontakt telefon, broj članova porodice i kratko obrazloženje zašto bi baš njima značilo da dobiju pristup video programu “Roditeljstvo 0-6”. Prijave na konkurs možete poslati u periodu između 19. i 25. aprila. Srećno!
Naslovna fotografija: Aleksandra Saša Prelesnik
Pitanja: Jovana Pantić
KUTAK ZA NEGU KOŽE
Dečja koža je nežna i osetljiva i traži posebnu negu i posvećenost roditelja. Usled genetskih predispozicija, od trećeg meseca starosti može doći do hronične upalne bolesti kože, atopijskog dermatitisa, koji slabi zaštitnu barijeru dečje kože. La Roche-Posay laboratorije su pre 20 godina stvorile liniju LIPIKAR namenjenu tretiranju upravo ovog tipa suve i osetljive kože beba i dece, sklone ekcemima.
U našem kutku nege, saznajte sve o atopijskom dermatitisu, koji su njegovi simptomi i na koji način ga možete efikasno tretirati proizvodima iz LIPIKAR linije.
Pogledajte i sve informacije o proizvodima iz La Roche-Posay LIPIKAR linije namenjene suvoj i atopiji sklonoj koži beba, dece i odraslih.
Sve informacije o La Roche-Posay proizvodima,
kao i savete dermatologa,
možete pronaći na websajtu laroche-posay.rs
i na društvenim mrežama.
