Jelena Đoković je uoči gostovanja priznatog kliničkog psihologa, dr Gordona Njufelda, za WANNABE MAGAZINE razgovarala o važnim lekcijama roditeljstva, koje će beogradska publika imati priliku da čuje 4. oktobra u mts Dvorani i 6. oktobra na interaktivnom predavanju u Sava centru.
Dr Gordon Njufeld je najveći autoritet za razvoj deteta, autor bestselera „Budite oslonac svojoj deci“ i mentor slavnog dr Gabora Matea. U svojoj karijeri više od 40 godina radio je kao klinički psiholog sa decom, omladinom i osobama odgovornim za njih.
U razgovoru za naš magazin, Jelena Đoković je otkrila najvažnije aspekte rada dr Njufelda, koji će otvoriti nove perspektive mnogim roditeljima, ali nam je ispričala i šta je nju lično najviše iznenadilo u lekcijama slavnog psihologa, kao i koji su to izazovi na koje i sama, kao majka dvoje dece, nailazi svakoga dana.
Koja su najvažnija znanja koja će dr Gordon Njufeld preneti posetiocima predavanja?
Dr Njufeld ima svoj institut koji se temeljno bavi ranim razvojem deteta i mi smo se dogovorili da povodom ovog dolaska produbi temu privrženosti deteta ka roditelju. To je jedan mali deo onoga čime se on bavi, ali veoma strukturalno bitan za odgajanje deteta – zato što iz privrženosti roditelja mi možemo da vaspitavamo dete i prenosimo tu kulturu i tradiciju jedne porodice i društva na druge generacije. To ne možemo ukoliko ne postoji privrženost, zato što onda moramo da koristimo metode sile i primoravanja, uslovljavanja – što nisu načini na koje uspostavljamo zdrave odnose.
Zbog toga što smo nekada tako to radili, danas imamo mnogo razvoda i situacija u kojima se deca okreću svojim vršnjacima i u njima traže uzore. To je ono što želimo da izbegnemo i zbog toga smo pozvali stručnjaka da priča na tu temu. Jedno je kad o tome pričam ja ili vi, a drugo je kada se neko zaista duboko bavio tom temom, istraživao je i potkrepljen je veoma bitnim istraživanjima. Kad neko takav to prenese, verujem da to ostavlja dubok uticaj i trag na roditelje i druge stručnjake.
Dok ste slušali dr Njufelda i čitali njegove radove, šta je ono sto je vama lično bilo najupečatljivije?
Verujte mi, dugo sam ostala pod utiskom kad sam razumela da je veoma bitno da dete ima plač onog beznađa, da nešto ne može da promeni. Zato što su to suze koje su hemijski veoma bitne za naš mozak. To je tuga i prihvatanje da ne možemo nešto da dobijemo i ne možemo ništa da promenimo, a to je bitno u random razvoju jer će nas kasnije prilagoditi na situacije koje su vrlo česte u odraslom periodu. Te suze su bitne jer nas dovode do sazrevanja.
Roditelji danas često udovoljavaju svojoj deci i ne žele da deca plaču, žao im je kad dete ne dobije to što je htelo i podlegnu tom pritisku – a onda, nažalost, deca često nemaju prilike da se prilagode i podese um budućim situacijama, a zbog toga imamo mnogo isfrustriranih odraslih ljudi, koji su u stanju da, ako ih neko “iseče” u saobraćaju, izađu i polupaju nečija kola i da “odlepe”. To su stvari koje nisu doživeli kao deca. Morali su da imaju i tantrume i bes i prostor da izbace to i da se podese. Onda, kad to urade više puta, ne treba im takva vrsta agresije. Dr Njufeld je rekao da je posledica toga što nismo imali takve suze kao mali to što danas imamo depresivnih ljudi, tinejdžera sa samoubilačkim mislima. To se isto odražava na dijabetes i druge bolesti. Tako da, to je ono što me je vrlo iznenadilo i ohrabrilo kao roditelja da postavljam jasne granice. Dakle, u redu je da kažem “ne” i u redu je da dete plače.
Dozvoljavanje deci da ispolje emocije je jedna od okosnica rada dr Njufelda. Koliko je vama to izazovno na dnevnom nivou?
Veoma je izazovno, ali mi se sa tim susrećemo svakodnevno i to se neće promeniti, hteli mi to ili ne, prijalo nam ili ne. Deca će pokazivati svoje emocije, a kad prestanu da ih pokazuju, znači da smo negde pogrešili. Mi smo ih zaključali i zazidali, a to će se ispoljiti negde sutra, nažalost, u vidu bolesti zavisnosti. Moramo negde da ispoljimo ono što osećamo unutar sebe. Deca se danas često samopovređuju, zato što fizička bol koju osećaju je lakša i mnogo se lakše sanira od one koju osećaju unutar sebe, a nisu je ispoljili.
Dr Njufeld takođe ističe važnost igre u dečjem razvoju. Je li, po vašem mišljenju, dečja igra danas skrajnuta u korist drugih aktivnosti?
Mi smo igre pretvorili u video-igrice. Dr Gordon Njufeld kaže da to nije igra – već je igra nešto što nema za cilj ništa osim same igre, opuštanja i ispoljavanja osećanja. To je veoma bitno ne samo za decu, već i za odrasle ljude. Prestali smo da se igramo i zabavljamo, a to je, kako dr Njufeld kaže, “playground”, odnosno, igralište za emocije. Kad imamo prostor da se igramo, onda ispoljimo te emocije i regulišemo se mnogo lakše, pa se onda to ne prenosi posle tragično na naše odnose, već u nekom mnogo lakšem i svetlijem duhu.
Kakvi su bili utisci domaće javnosti posle gostovanja dr Gabora Matea i šta je sledeće za Novak Đoković Fondaciju?
Uvek imam dilemu da li ljudi žele da slušaju ovakve stvari, jer smo navikli na zabavni program i zbog društvenih mreža smo u velikoj meri izgubili fokus za neke duboke teme. Nama je 20 sekundi pažnja na nečemu, pa idemo dalje. Brine me taj podatak, ali ja kao individua volim da targetiram niše ljudi koji i dalje žele da slušaju, čitaju i razvijaju se. Verujem da uvek postoji neka niša, da li je to veliki broj ne mogu da tvrdim. Ljudi su bili veoma zadovoljni nakon govornika kao što su dr Šefali i dr Mate. Verujem da će biti još više oduševljeni Gordonom, zato što je on zaista posebna osoba. Ima veliku porodicu i sve to što je u svom institutu izučavao, zapravo je primenio na svoju porodicu. Nije zakasnio i ne mora da žali ni za čim.
Volela bih da dovodim različite ljude i da pričamo i na temu odnosa roditelja. To je nešto što isto veoma utiče na dete. Volela bih da dovedem i Ešter Perel i Brene Braun, koji su poznati našoj javnosti, a verujem da će to izazvati veliko interesovanje. Međutim, volela bih da našoj javnosti predstavim i neke manje poznate koje sam otkrila, a veoma su stručni – jer nije samo ono što je poznato dobro, već tu ima onih koji zaista imaju šta da kažu, a nisu dobili prostora.
Fotografije: wannabemedia.rs
Pitanja: Božica Luković
