Zašto baš fotografija? Šta je to što ovu umetnost izdvaja i čini posebnom u odnosu na druge vrste umetnosti?
JOVANA RAKEZIĆ: Često se i ja pitam zašto fotografija. Verovatno je manifest moje opsednutosti vremenom. Prolaznošću i statičnošću. Želje da prevarim jednosmerni tok vremena i iznova premotavam trenutak. Upravo je to čini posebnom.
Tvoje fotografije su predivne, iskrene i pune ljubavi. Zašto si se odlučila da baš fotografije porodica i dece budu tvoja “uža specijalnost”?
JOVANA RAKEZIĆ: Za to je najviše zaslužna intuicija i neki unutrašnji kompas koji sam sledila.
Imala sam sreću da sam sa fotografijom počela baš rano, pa sam imala dosta vremena da shvatim šta volim. Bavila sam se modnom fotografijom zbog kreativnosti koju pruža, ali sam vremenom uvidela da mi ne pruža dovoljno slobode. Rad sa modelima je zanimljiv ali površan, dok je rad sa običnim ljudima i decom mnogo iskreniji i zanimljiviji. Dešava se da sa mnogim porodicama ostanem u kontaktu, zovu me nekoliko puta godišnje za nova fotografisanja, javljaju kada dobiju novog člana, neko od dece prohoda ili pošalju sliku da vidim koliko brzo rastu. Osim toga želela sam da spojim iskustvo u modnoj i umetničkoj fotografiji i ponudim nešto za naše prostore neobično, a opet tako bitno. Moda se menja, modni editorijali nikad neće imati težinu veću od onog na kome ste vi sa bebom od nedelju dana u rukama – zato sam se najviše okrenula od fashion fotografisanja. Drago mi je da sve više ljudi radije bira da umesto kupovine nove igračke detetu ovog meseca investira u nešto lepše i trajnije. Za dvadeset godina deca se neće sećati igračaka koje su imali, ali će moći da se podsete detinjstva kroz lepe fotografije. U doba kada na svakom uređaju imamo kameru, ni ne razmišljamo da ustupimo da nas neko drugi fotografiše. To jeste šteta, fotografije završavaju na ogromnim hard diskovima i retko kad dobiju svoju materijalizovanu formu. I najviše – želim da radim za sebe, bez ustaljenog radnog vremena i prostora. Volim promene, rad sa ljudima, nova mesta i lica.
Nedavno sam pročitala neki citat koji kaže: ”Ako hoćete da znate šta se neko boji da izgubi, pogledajte šta najviše fotografiše”. Verovatno se bojim da izgubim veru u iskrenu ljubav, mladalačku lepotu i slobodan duh.
