Malo je nezahvalno postavljati ovakvo pitanje, ali da li postoje fotografije ili editorijali koji su ti posebno dragi?
JOVANA RAKEZIĆ: Posebno su mi dragi oni koji iza sebe imaju dobru priču. A mnogo ih je! Pomenuću vam neke koji su mi u sećanju najsvežiji.
Trenutno radim editorijal za prodavnicu finih ženskih šešira Ercegovac. Zanimljiva je priča iza toga: radnja na Terazijama osnovana 1927. godine i traje i dan danas. Devojka koja je nasledila porodični posao je moja vršnjakinja, spremna da ideju o unikatnom i kvalitetnom šeširu približi današnjoj omladini. Moja estetika im je jako dobro odgovarala, jer takav proizvod i sam editorijal zahtevaju drugačiji pristup. Iako fotografije nemaju veze sa porodicom, priča sama po sebi ima. To je bio predlog koji nisam mogla da odbijem.
Onda dve sestre, prelepe Brazilke koje žive na različitim kontinentima, a koje sam dan nakon ponovnog susreta fotografisala. Nisu se videle jako dugo, i ja sam zabeležila jedan njihov zajednički dan. Stvarno je bilo lepo gledati ih kroz objektiv kako se grle. Mislim da sam čak poželela da imam sestru. Ili, recimo, porodica austrijskih diplomata koji su živeli u Beogradu zadnjih šest godina. Par dana nakon odlaska iz Srbije zvali su me da napravimo fotografije sa decom ispred kuće u kojoj su živeli i neke njihove momente u njoj kojih bi voleli da se deca kasnije u životu sećaju. Meni je to bilo baš emotivno. Osetila sam se na vrhuncu zadatka, jer ipak stvarate nešto što je svedočenje o životnom poglavlju koje se pred vašim očima završava. Nešto kao – ovo što sada vidim je tu i postoji preda mnom. Sutra osim na fotografijama, toga neće biti. I svi smo to znali, ali smo se ipak smejali. I napravili divne fotografije.
Šta tokom fotografisanja na tebe uvek ostavi poseban utisak?
JOVANA RAKEZIĆ: I kao što rekoh, priče koje stoje iza, ali i naravno – ljudi. Imam priliku da posmatram ljude i porodice izbliza, što je vrlo zanimljivo jer su ljudi tako različiti… Zanimljivo je videti porodice različitih struktura, dece različitih nacionalnosti, kultura i navika. Svi su toliko različiti, a opet, na onom fundamentalnom nivou uvek vidite istu sliku – ljubav.
Ali i to ima svoju mračnu stranu, jer deca ponekad vrište od smeha, beže okolo, mokra su i bučna. Često se pitam da li ovo ovako i mene čeka? I znate šta, kad vidite da je to zajedničko svoj deci koju ste do sad upoznali, kojim god jezikom govorili, kakva god njihova vaspitanja bila, samo možete da odahnete i kažete – nema veze, svi to prežive.
