Valjda očekuju da im se smejemo ili da se toliko naljutimo da ih izbacimo na ulicu (zaboravljaju da su u sopstvenom stanu) ili mrze što će to znati sve naše prijateljice, a možda i svi prijatelji sa Facebook-a. Nećemo. Nepraktično je, ne završava posao, a nije ni zabavno. Jer mi nikad nismo sigurne da baš nije do nas. Čak i ako smo veoma opuštene i samopuzdane, zapitaćemo se šta ga je to u našem ponašanju ili izgledu omelo, obeshrabrilo, odbilo…
Penis na pola koplja je najtužnija slika našeg nezadovoljstva. A njihova otužna opravdanja su još tužnija. Uvek imaju potrebu da se pravdaju i obično je to neka priča o tome da nas suviše žele, što nije suviše nesuvislo. Samo nije precizno sročeno. Verovatnije je da im je veoma stalo da se pokažu, da imaju tremu i da je veličina njihovog ega obrnuto proporcionalna veličini nereagujućeg ponosa. Naročito ako se akcija, odnosno izostanak akcije, dešava sa nekim prvi put.
Obično kažu da im se to do sada nije dešavalo i da ne znaju šta im je i možda je to tačno. Ali, na taj način zapravo nam govore da nije do njih, nego do nas.
Zaboravite. Kako god okreneš, stvar je u glavi, a ne u ponosu. Nesvesni mehanizmi, osećanje krivice, zločin i kazna, blabla truć.
Nemojte nasesti na njegovu sluđenost i frustraciju. Jer kad ponos omane, oni pošašave, zaborave na vas i totalno se usredsrede na jalove pokušaje da osokole sokola, očekujući od vas maksimalnu saradnju. Ne primajte se, to ne radi. Zaboleće vas ruke, utrnuće vam vilica, osušiće vam se jezik, ukočiće vam se kičma, a reanimacija neće uspeti. On će povremeno da daje znake oživljavanja (imamo sinusni ritam, skidaj sa baj-pasa!) da bi odmah zatim opet pao u komu. Kad ne ide, ne treba davati sve od sebe samo zato da bi se ustanovilo da ne ide, pa ne ide. Ako ste ovo jednom već iskusili, onda se sledeći put setite da znate za jadac i nipošto se ne upuštajte u to maltretiranje.
Ima mnogo interesantnijih stvari koje možete da uradite. Prionite sami na postizanje sopstvenog zadovoljstva. To će mu skrenuti pažnju, neće odoleti da ne učestvuje. Ima jezik, ima prste, pa neka ih upotrebi prema vašem uputstvu. A ako mu pružite prizor koji će mu zaokupiti pažnju, ponos može i da se probudi iz kome. Ali ne nasedajte ni na to. Ne dajte mu da uđe. Jer će opet umreti. U tome je caka. Držite ga u predvorju i igrajte se. Ako je akcija ipak moguća, naboj će biti takav, da nećete odoleti. Samo sačekajte dovoljno da budete sigurni. Naravno, veće su šanse da ponos istera svoje stoički, tojest, hmmm, protestujući, ali vi se svakako postarajte za svoje zadovoljstvo. Ako on ne može, vas ništa ne sprečava. A vaša opuštenost po tom pitanju, spremnost na alternativne načine, praktičnost i smislen angažman, usmeren na sopstveno zadovoljstvo, a ne na napore reanimacije, u kombinaciji sa dobrim raspoloženjem i nesklonošću da ga prozivate, isterujete i rugate mu se, svakako će doprineti atmosferi u kojoj će sledeći put psihologija malo da o’ladi i da vas pusti da uživate.
