Draga uspomena iz detinjstva
U intervjuu za Wannabe Magazine, Beba Dragić, urednica magazina “Story”, priča o svom detinjstvu i odrastanju.
WANNABE MAGAZINE: Kako je izgledala Beba Dragić sa 11 godina?
BEBA DRAGIĆ: Sa 10 godina sam još bila devojčica, ali sa 12 već devojka koja je izgledala kao da ima 17. Transformacija je bila burna, dogodila se preko noći i zbunjivala i mene i moju okolinu. O brigama da li mi je nos prevelik, usta pretanka, uši klempave i čelo previsoko da i ne pričam. Teško je biti tinejdžer.
Omiljeni crtani film iz tog perioda?
Snorkijevci, Štrumpfovi i nezaobilazni Diznijevi crtaći na nekadašnjem JRT-u u 19.15h .
Kako se zvala tvoja najdraža lutka iz detinjstva?
Ivana. Naravno, bila je ćelava beba sa plavim očima. Interesantno je što je 15 godina kasnije jedna od mojih najboljih drugarica, inače stilistkinja i modna urednica, upravo plavooka Ivana (Rabrenović). Biće da sam je prizvala još u u detinjstvu.
Da li si sakupljala nešto i šta?
Bilo je raznih pokušaja kolekcionarstva. Od salveta, preko biljaka za presovanje do starih papirnih novčanica. Jedan od najneobičnijih bio je skupljanje puževa koje sam ostavljala na terasi kako bi se takmičili u puzanju. Mom razočaranju kada ih ujutro ne bih zatekla, nije bilo kraja, a roditelji su obrazlagali njihov nestanak time što su “otpuzali uz zid na vrh zgrade”.
Najveći nestašluk koji i danas pamtiš bio je?
Ne znam da li bih to nazvala nestašlukom, ali jednom prilikom, trebalo je da me iz vrtića preuzme mamina najbolja prijateljica kojoj je stao sat. Iako sam imala samo 4 godine, nisam očajavala, nego sam krenula sama put njene kuće od koje me je delilo tri velike raskrsnice. Kada sam joj pozvonila na vrata, pretrnula je, ali ujedno bila i srećna budući da sam svoju avanturu “kako doći kući bez pratnje starijih” uspešno samostalno izvela.
Kao mala bila je neustrašiva, prgava, tvrdoglava
Omiljena knjiga iz tog perioda?
“Mačak u čizmama”. To je knjiga koju nam je vaspitačica Likica često čitala i nikada nam nije bilo dosta priče o borcu i odmetniku, veštom i lukavom mačoru. Otad je ostala ljubav prema mačkama, ali lukavosti se nikad nisam naučila.
Kako je izgledao tvoj prvi leksikon?
Vrlo ljubavno, napravljen sa 9 godina i osim drugaricama, nuđen je uglavnom mojim simpatijama kako bih im pomogla i olakšala da mi izraze ljubav. Ali, avaj, uvek sam se svidjala onima koji meni nisu…
Prva simpatija?
Prva simpatija mi se dogodila još u vrtiću. Pošto sam sa 4 godine krenula u predškolsko, bila sam najmlađa i samim tim simpatična mnogim “starijim” momcima. Moj “prvi muž” koji je tada imao šest godina, bio je komšija iz ulice Milenka Grčića u Novom Sadu u kojoj sam odrasla, preslatki plavooki i plavokosi Nebojša Jelenković, inače, danas uspešan fudbaler koji je svojevremeno igrao i u Obiliću. On je, za mog života, ujedno bio prvi i poslednji svetlokosi i svetlooki momak koji mi se dopao.
Omiljeni predmet u školi ti je bio?
U prva četiri razreda muzičko, bila sam član hora, pohađala paralelno i Nižu muzičku školu i svirala klavir. A kasnije srpski jezik. Imala sam divnu nastavnicu Đurđu Vujović, koja me je motivisala da postanem član literarne sekcije, učestvujem na književnim večerima… Bila je božanstven pripovedač, umela prelepo da govori, a slušati je bilo je dragoceno iskustvo. Mnogo godina kasnije poželela sam i ja lepo da govorim poput nje i pišem još lepše nego što sam izgovorila i počela sam da se bavim novinarstvom na novosadskom “Pan” radiju.
Omiljeni predmeti u školi su joj bili muzička kultura i srpski jezik
Gde si izlazila kao tinejdžerka?
U osnovnoj školi, kao svaka dobra mamina i tatina devojčica, imala sam izlazak samo do ponoći. Uglavnom se to svodilo na šetnje sa drugaricama po naselju Detelinara u kojem sam živela od rođenja ili odlaske u Luna park. U srednjoj školi slušala sam rok i izlazila na alternativnija mesta, najčešće u Studio 24, a onda sam postala kremašica i najbolje se provodila u diskoteci Luna uz hitove devedesetih.
Da li si bila ’’faca’’ u školi?
Ne, bila sam romantični sanjar, i još tada, na pragu puberteta pokušavala da odgonetnem formulu ljubavi. Kad malo bolje razmislim, u tom tinejdžerskom periodu, do neke 15 godine, bila sam baš dobra devojka koja se loše zabavljala, a rado sam upijala iskustva slušajući loše devojke kako se dobro zabavljaju.
Koji magazin si volela da čitaš?
Odmalena sam čitala novine, kao sedmogodišnjakinja obožavala sam “Politikin zabavnik” i “Mikijev almanah”, sa recimo deset godina čitala sam “Ćao”, “Ćao ona”, “Teen” i “Bravo”. Kao dvanaestogodišnjakinja, počela sam da prelistavam i mamine magazine “Una”, “Nada”, “Bazar”, “Praktična žena”, a sa četrnaest već sam čitala “Profil” i “Damu” koje baš i nisam razumela iako su mi se dopadali.
Da li si volela da tračariš?
Ne, bila sam jedna vrlo ozbiljna devojčica prezauzeta časovima klavira, sinhornog plivanja, aktivnostima u Crvenom krstu, literarnom sekcijom… i nisam imala vremena za šuplje priče. Druženja sa drugaricama svodila su se uglavnom na priče o simpatijama, ljubavnim jadima i najvažnijim pitanjem tog razdoblja: “Oh, kako li se poljubiti, a da On ne provali da se prvi put ljubiš!”
Druženja sa drugaricama svodila su se uglavnom na priče o simpatijama
Na kakve momke si ’’padala’’?
Na bitange. Sećam se, sa trinaest sam bila prvi put veoma, veoma zaljubljena i to u ponavljača i barabu. On je glumio mangupa, a ja sam pisala anonimne ljubavne poruke i verovala da su pisma koja sam nalazila u sandučetu, njegova. Kada sam shvatila da sam deo ljubavnog trougla, jer sam uhvatila drugog dečaka iz razreda kako u moje poštansko sanduče nešto ubacuje, mom razočaranju nije bilo kraja. Petnaest godina kasnije, bitanga i ja smo se pronašli na Facebook-u i priznala sam mu svoje simpatije.
Šta si želela da budeš kad porasteš?
Nisam mogla da se odlučim između učiteljice i Lepe Brene. Ali, ipak, znak pored puta, bio je taj što sam izuzetno volela da me starija sestra snima na kasetu kako “čitam vesti iz nesvesti”. Recimo da su to bili moji prvi novinarski i voditeljski počeci koji su mi odredili profesionalni put.
Čime su te plašili kada nisi bila dobra?
Bila sam neustrašiva, prgava, tvrdoglava i inadžija sve do momenta dok mi roditelji ne bi spomenuli Jendeku. Bila je to neka sirota žena, verovatno psihički obolela, koja je stalno vukla džakove i grane po ulici i pričala sama sa sobom. Pomisao da će me Jendeka, koju sam tako “krstila” iz ko zna kojih razloga, staviti u džak, odvući u svoju kuću i napraviti sapun od mene, pretvarala me je u najumiljatiju i najbolju devojčicu na svetu.
Šta ti danas najviše nedostaje iz dečijeg perioda?
Porodični odlasci u poslastičarnicu “City” na kesten pire posle šopinga, rođendani kojima sam se izuzetno radovala jedva čekajući da odrastem (i napunim 18, jer ću se tada, dabome, udati), serija “Dinastija” koju gledam sa sestrom a ona mi čita prevod jer ja još ne znam sva slova, odlasci u vikendici u selo Babajić nadomak Banje Vrnjci iako sam to tada prezirala, pionirska kapa, marama i zakletva… Bezbrižnost, zaštićenost i iskrena, naivna i čista radost života.
Mia Karamujić je elementarna nepogoda, ali i must have svačijeg života. Voli jak stisak ruke, Daft Punk i Pariz. Ne voli roze boju, nosi fine bele čarape i živi za fajt!
