Kako prepoznati nasilnika? U nekome ko izgleda dopadljivo, deluje samouvereno, čak je i šarmantan, a sirova energija kojom zrači deo je njegove muževnosti? Ne piše mu na čelu da je nasilnik, a kovitlanje crvenih zastavica zamagljuje hemija zaljubljenosti i fascinacije. Nijedna žena ne potpisuje pristanak na maltretiranje i zlostavljanje kad ulazi u vezu ili brak, ali prećutni ugovori su mnogo suptilniji i mnogo opasniji. Oni se sklapaju na podsvesnom nivou – na onom na kome žrtva privlači nasilnika i nasilnik žrtvu.
Karma ili psihologija, krivica ili odgovornost, filozofija ili religija, ili sve zajedno – možemo da teoretišemo do sto jedan i nazad, ali kada se u našoj realnosti, u svakodnevici, u najbližem okruženju, u porodici, dešava nasilje, svi osećamo da nešto generalno nije u redu i da je nešto neophodno učiniti.
View this post on Instagram
Dakle, kako prepoznati nasilnika? Odgovor na ovo, kao i na sva ostala pitanja, uostalom, neprijatno je kratak i uvredljivo jednostavan i glasi „uz pomoć svesti“. Odgovor na pitanje zašto žene nemaju odgovajući nivo svesti, mnogo je neprijatniji, duži, dublji i bolniji od mnogih drugih odgovora.
Zamislite sada (upotrebite svest i percepciju) da sa velike visine posmatrate kao na ubrzanom snimku smenjivanje razdoblja života na planeti Zemlji, kroz odnose. Vidite porodice, društva, nacije, države i kontinente, u stalnim previranjima, spajanjima i razdvajanjima, u beskrajnim sukobima oko granica, vidite nepojmljivu surovost i nasilje. Obeležite crvenom bojom sve delove sveta u kojima je prolivana krv na svim nivoima (porodično nasilje, kriminal, ubistva, lokalni ratovi, masovna razaranja) od prvobitne ljudske zajednice do današnjeg dana i pred očima ćete imati razlivenu krvavu mrlju, neshvatljivu, a prepoznatljivu, poput Roršahovog testa.
Da, to je test za svakog pojedinca koji sebe smatra ljudskim bićem. Nagradno pitanje je zašto svet nije dovoljno evoluirao, i kako smo uopšte dogurali do 21. veka, koji podrazumeva sve što napredak civilizacije i društva podrazumevaju, kako smo dospeli do življenja u vremenu kada su svima dostupna vrhunska znanja (naučna, psihološka, tradicionalna, tehnološka) i kada na sve strane vaskrsavaju i eskaliraju predrasude, primitivnosti, zablude i užasi koje bi trebalo da smo odavno prevazišli (ravna zemlja, ratovi za resurse, verski sukobi, dominacija muškaraca nad ženama).
Pročitajte i ovo: Nasilje nije privatna stvar – svi smo odgovorni
Gde je svest? Koji je njen raspon, od vrha do dna (ili obrnuto) i na kom nivou bi prosečan savremen čovek, odnosno žena, trebalo da bude? Koji su standardi normalnosti, u svetu koji je očigledno poremećen, uznemiren i ugrožen u svim aspektima?
Upravo, ti standardi normalnosti postoje, kao što su uvek postojali, u vrtlogu svega ostalog – svet nikada nije bio ni bolji, ni gori, nego sada. Društvo je uvek bilo većim delom bolesno i uvrnuto, a zdravlje je uvek dolazilo iz izvora trajnih vrednosti, koji su danas možda malo više zatrovani nego juče. Ali, kakve to veze ima? Kako da prepoznate nasilnika, i dalje ostaje otvoreno pitanje.
Ipak, ima mnogo veze, jer je sve povezano. Prenesite globalnu istoriju nasilja na istoriju svoje porodice. Sa kog brda su vam sišli (pra)babe i (pra)dede? Od koga su bežali? Ko je koga ubijao da odbrani, ili osvoji? Šta ste naučili o međuljudskim odnosima u svojoj porodici? Šta ste svakodnevno gledali, slušali, upijali, od dana rođenja? Poštovanje i toleranciju, nežnost i pažnju, koju su roditelji iskazivali jedno drugom? Vaš otac je tretirao vašu majku kao kraljicu svog srca i svog života? Majka vas je bezuslovno volela i podržavala, nikada nije bila posesivna i izazivala u vama osećanje krivice? Svađe su se odvijale bez vređanja, sukobi su se rešavali i svi su bili iskreni jedni prema drugima, prema sebi, prema vama? U svakom trenutku svog odrastanja znali ste da ste voljeni, bezbedni, vođeni, verovali ste u svemu svojim roditeljima i oni su verovali vama?
Ne treba da se stidite. Niko od nas nije odrastao u ovakvim uslovima, ovo je samo bajka, koja još nije napisana, narativ koji je ovom svetu potreban više nego išta drugo i koji treba da zameni narativ spasavanja od zla. Bojim se da je ženska svest još uvek na nivou otrovne jabuke, pepela i prinčeva, jer su romantične priče sa srećnim završecima veoma utešne, kad vam je život predvorje pakla.
Kako prepoznati nasilnika? Kako da prepoznate zlo, ako sa njim svakog dana sedite za stolom i ručate? Svakodnevno ga slušate i gledate kako demonstrira silu, verbalno i fizički, kako naređuje i ponižava, tako da naviknete na stanje ugroženosti. Izoštre vam se refleksi, pa se trgnete pre nego što zlo zamahne toljagom, ali istovremeno iznutra otupite i ne osećate da ste stvarno ugroženi, osim povremeno, kad nasilje eskalira.
View this post on Instagram
Pročitajte i ovo: Oblici nasilja u vezi: možda si žrtva, a nisi sigurna u to
Nasilnici obično upravljaju tom eskalacijom, i ne čine ništa toliko drastično, što bi moglo da ih oda i izloži sudu javnosti. Svi su potreseni i uznemireni kad čuju da je muž prebio ženu i decu, ili kad se sazna za ubistvo i silovanje. Odjednom, ceo svet zna da to nije normalno. A to se dešava u celom svetu. Negde, u nekoj vrlo urbanoj zajednici, ili u nekoj zabiti, dešava se ovog momenta. Nasilnici „prsnu“ i razotkriju se kad se sami osete ugroženo, a to je kad žrtva pokušava da pobegne. Kad žena hoće da se razvede, recimo. Ili budu razotkriveni, na primer, kad žrtva silovanja progovori. A onda društvo sazna da se nasilnici uopšte ne stide i ne kaju zbog svog ponašanja (što je karakteristično za psihopate) i da sistem ne može da ih sankcioniše na odgovarajući način. Ali, zato žrtve osećaju stid i krivicu, a društvo im u tome i te kako pomaže (da se osećaju još gore). Šta je mislila, kad se udala za njega? Zašto nije ranije pobegla, nego je čekala da mu rodi decu? Šta je tražila po mraku, sama na ulici?
Pitanje bezbednosti žena nas upućuje na veliki kambek patrijarhata, na velika vrata. Da je sedela u kuhinji, gde joj je i mesto, da je ćutala i ispunjavala muževljeve želje, kao što dobra žena treba da radi, da je bila umotana i zabrađena od glave do pete kad izlazi na ulicu, ništa joj se loše ne bi desilo. Pored psihopate i nasilnika? Kao da njima treba razlog.
Kako prepoznati nasilnika? Prepoznajte svoju porodičnu istoriju, edukujte se, makar čitanjem ovakvih tekstova. Saznajte i shvatite da nije normalno da živite u strahu, pored nekog od koga morate da se sklanjate i pazite. Nije normalno da vam partner, muž, otac, muškarac (ni bilo ko) naređuje, viče na vas, ponižava vas i vređa. Nije normalno da vas neko udari. To što se nenormalne stvari stalno događaju, ne obezbeđuje im legitimnost, ne čini ih normalnim. Guglajte „gaslajting“, „toksične veze“ „toksični obrasci“ „nasilje u porodici“ „uloga žrtve“ „crvene zastavice u vezi“ „znaci da imate posla sa psihopatom“, „mentalni poremećaji“, „upravljanje ljutnjom“ „emocionalno zlostavljanje“ – naći ćete tone tekstova (psiholoških, spisateljskih, stručnih, iskustvenih), koji obrađuju ove teme sa raznih aspekata, u kojima možete prepoznati sebe i svoju situaciju. Ako poznajete osobu koja ne prepoznaje nasilnika, umešajte se, pokušajte da razgovarate, reagujte i ako to niko od vas ne traži, jer to je normalno. Normalno je i da zažmurite pre onim što ne želite da vidite, ali ni ono što niste videli ne možete da zaboravite, osećaj ostaje i proganja vas. Taj se osećaj zove savest, a njen glas je normalno poslušati.
Naslovna fotografija: instagram.com/pastel.in
Aleksina Đorđević
