Toksičan odnos je odnos nasilnika i žrtve, a to nasilje uopšte ne mora da bude fizičko, pa čak ni verbalno, dovoljan je osećaj teskobe, stalnog straha od nezadovoljstva partnera, odsečenost od bliskosti, čučanje pod zidovima partnerove odbrane, koju se uporno nadate da ćete probiti. Obično ste vođeni osećanjem da treba da mu pomognete i da ste plemeniti što se žrtvujete za njegovo dobro. Ali to je trip žrtve i pozicija žrtve, a kad jednom postanete svesni toga, zapitajte se šta vi dobijate u toj situaciji. Jer vi igrate partnerovu igru voljno i u svom mučeništvu pronalazite neku satisfakciju. Treba da znate da u tome nema sreće, a naročito nema ljubavi. Ni međusobne, a ni vaše sopstvene ljubavi prema sebi. To je neprijatna i otrežnjavajuća pomisao. Kako da vas neko voli, kad vi ne volite sami sebe? Odatle počinje borba za svoj integritet i za oslobađanje od toksične veze.
Sve se dešava njemu i ima veze sa njim, vi ste u drugom planu
Zapravo, u takvom odnosu vi i ne postojite. Vaše potrebe, želje, očekivanja, planovi, ciljevi, sve je to marginalno i nevažno. Vi ste samo sredstvo kojim partner pokušava da tretira neku svoju muku. I on to čini odlučno, temeljno i konstantno, tako da se naviknete na loš tretman i zaboravite kako bi zdrav i dobar odnos uopšte trebalo da izgleda. Kao kad se zatvorenik navikne na zatvor, pa iako mašta o slobodi, u jednom trenutku počne da se plaši slobode, jer je suviše dugo živeo suviše skučeno i u svom malom zatvorenom prostoru pronašao zonu komfora iz koje je mučno izaći i suočiti se sa mogućnostima i neizvesnostima. U toksičnoj vezi vi živite život svog partnera, potpuno ste podređeni njegovim usponima i padovima, on “vedri i oblači” a vi samo asistirate. I kad se zapitate “a gde sam tu ja?” prvo se osećate kao potpuni sebičnjak, a zatim shvatite da se ne biste tako osećali da ste u zdravom odnosu i da ste već toliko istraumirani da normalne stvari doživljavate kao uvrnute. Ovde negde počinje rešenost da izaberete sebe i svoj život, umesto partnera.
