Uhvatite sebe sledeći put, kad se upustite u svađu sa partnerom – osetite svu teskobu tog besa i nervoze i to kako se loše osećate, ne toliko zbog problema koji imate, koliko zbog svojih osećanja. Hteli biste da to prestane, da se osećate drugačije, ali prosto ne možete da se zaustavite, svaka rečenica povlači repliku i tako se prepucavate, dok napetost raste, predmet svađe postaje sasvim sporedan, a nastojanje da jedno drugo nadgovorite, pobedite u svađi, postaje glavni cilj. Sasvim besmisleno. Ako ste ućutkali drugu stranu, to ne znači da ste je pobedii, još manje znači da ste rešili problem. To jedino znači da je vaš ego zadovoljan, jer je vaša poslednja. Sujeta trijumfuje, ali suštinski, to je destruktivno za odnos – jer ste partnera proglasili krivim i osudili, a on ima da podnese šta mu je dosuđeno, prihvatao to ili ne. A to stvara bunt i otpor.
Prilično kao u detinjstvu. Zapravo, svađe nam to i rade – zavrte nas poput čigre i pošalju u poziciju deteta, koje je izloženo kritici i osudi nezadovoljnih odraslih ljudi od kojih ono zavisi. Pitanja i izjave su okidač, koji pokreće čigru. “Zašto si to uradio?” “Zakasnio si!” “Baš te briga kako se ja osećam!” “To je bilo sebično i bezobrazno!” I naravno, nuklearna bomba, koja se aktivira sa “Ti uvek…” i “Ti nikad…”
Mnogo toga sličnog čuli smo kad smo bili mali i nismo umeli da se odbranimo. Ne umemo ni sada, odnosno, i sada ćemo se braniti na isti način – tvrdoglavošću, inatom, pakosnim osećanjem trijumfa jer smo uznemirili “mučitelja”. Kada postavite partnera u poziciju deteta, optužbama, zaključcima i dramatičnim retoričkim pitanjima, udaljili ste se od njega na svaki način, stavili sebe u položaj pravedne osobe, a njega u poziciju krivca, a to više nije odnos partnera, nego sudije i optuženog. Ako ste ga ućutkali, to nije okončalo napetost i sva ta ponižavajuća osećanja ključaju u njemu.
