Ne definiše je. Posmatra je kao emociju na koju ništa ne utiče, gotovo kao neobjašnjivu silu, a proučava ono što je vidljivo i dostupno za proučavanje – efekte koje ljubavna osećanja kod ljudi izazivaju, fizičke i psihičke “simptome” ljubavi, a pre svega hemiju, onosno, uticaj hormona.
Istraživanja pokazuju da je ljubav na prvi pogled sasvim moguća – to nije ono osećanje koje imate kad pogledate osobu koju volite i poznajete već godinama, ali jeste duboki osećaj da ste povezani na nekom višem i dubljem nivou, da vas druga osoba privlači, da vam je više nego prijatna (kao da je već poznajete) i da se u njenom društvu osećate dobro i udobno – kao da više niste sami.
Naš mozak počinje da emituje “ljubavne” hormone, onog trenutka kad uočimo nekog ko nam se sviđa, kaže nauka, a to znači da smo svi potencijalni zavisnici od ljubavi. Stručnjaci se ne libe tvrdnje da je ljubav najbolja vrsta zavisnosti, objašnjavajući da emocije deluju na mozak kao droga, izazivajući isti učinak, odnosno, aktivirajući iste delove mozga kao što to čini konzumiranje kokaina. Simptomi zavisnosti prepoznatljivi su i u tome što stalno žudimo sve više i više za prisustvom voljene osobe, a kada nismo zajedno osećamo nešto vrlo slično narkomanskoj krizi – osećamo žudnju, frustraciju, pometenost, nervozu. Ne možemo da se smirimo, da se usredsredimo na ono što radimo i da normalno funkcionišemo, jer nam nedostaje prisustvo i dodir voljene osobe (dok mozak registruje deficit “ljubavnih” hormona). Pored ovog stanja i osećanja, kome uopšte treba bilo koja druga droga?!
Istraživanja su utvrdila još hemijskih odlika ljubavi – žene prepoznaju miris tela muškarca (znoja, a ne parfema) koji ih privlači, kao i onaj koji ih odbija. Muškarac koji ih privlači, kome žele da se predaju i koji im se sviđa, za njihov njuh ima prijatan telesni miris, odnosno, miris njegovog znoja nije neprijatan i odbojan. Dok vam nečija znojava majica odvratno smrdi, njegova prosto miriše na njegov znoj.
