Kad bismo bili fini (a nije teško, samo je ponekad licemerno) naslov bi glasio Kako smuvati muškarca: Povedite ga u život. Ali sve strategije o smuvavanju, zbližavanju, isterivanju iz pameti i zadržavanju svog ulova (a sve tako da on misli da smo mi ulov) liče na lovačke recepte za mastan gulaš. A lovački gulaš – bez bar dve vrste divljači i tri vrste pečuraka, ništa.
Znači, prvo u lov. A za lov treba lovačko odelo. Znači, štikle, znači minić, znači šminka. I neko lično oružje, kojim ćeš pucati u plen. Možda posebno dubok dekolte, ili posebno dugačke noge. A pucaš u njega da mu prekratiš muke kad već upadne u zamku. Znači dobro raspoloženje, osmeh, toplina, samopouzdanje, opuštenost. Pa kad se primi na to što si tako simpatična i prijatna, a tako dobra riba, ti otkočiš oružje i pucaš u rikverc.
Plasiraš zauzetost, nepristupačnost, rezervisanost.
Ranjen je i počinje da krvari.
Pristaneš na sastanak, strpaš ga u krevet i izdivljaš, a onda se najvećom brzinom obučeš, pokupiš i odeš. I obavezno dobaciš čućemo se.
Upucan je u mozak.
Jer kad se on tako ponaša, dobro zna da uopšte nema nameru da se javi svom ulovu. Ko još razgovara sa gulašem, koji je upravo pojeo?
I sad se krčka. Na tihoj vatri.
