Feminizam je ponovo ružna reč, a mi se ponovo plašimo da nas ne osude kad se jasno i glasno izjasnimo da smo feministi i feministkinje. Iako su žene pre samo sto godina u pojedinim državama dobile pravo glasa, u nekim se i danas prodaju po cenama koje nude muškarci duplo stariji od njih. Žene još uvek žive u strahu od toga da ne nastradaju od ruku svojih ljubavnika, braće ili očeva. Femicid je realan koliko i vazduh koji dišemo, a mi se pretvaramo da ne vidimo da ćemo se ugušiti.
Lično me veoma pogađa kad treba da vodim konverzaciju sa nekim i da dokazujem zašto rečenice poput “muškarci nemaju internacionalni dan” nije u redu izgovoriti. Jer, zaboravljamo upravo ono što je ovde najbitnije – živimo u luksuzu u kome možemo da kažemo da je normalno da žena ima pravo glasa, da joj je dozvoljeno da se edukuje i da živi slobodno.
Sve što je nama danas “normalno” i “ustaljeno” žene su osvojile borbama. Kako su muškarci osvajali teritorije, žene su osvajale ljudska prava koja su oni već uveliko imali.
View this post on Instagram
Od prvog zabeleženog ženskog protesta u antičkom Rimu, kad su žene protestovale zbog toga što im je bio ograničen pristup zlatu i ostalim dobrima, do svakog koji smo morale da organizujemo za ono što smo obezbedile 70-ih, kao i od prava da odlučujemo o našim telima do toga da naše glasno “ne” bude shvaćeno kao ne – konzervativna gomila i dalje želi da nam sve iznova oduzme.
Zato, nemojmo govoriti o pravima žena koja “već” imamo, nego se podsetimo svih sufražetkinja koje su bile uhapšene jer su želele pravo glasa i bile brutalno pretučene. Setimo se svih prolivenih suza od suzavaca bačenih na ulicama kako bi zaustavili paljenje brushaltera širom SAD – i ponosno prihvatimo karanfil revolucije. Jer, karanfil nije uvreda, karanfil je podsetnik.
Naslovna fotografija: instagram.com/pollyhey
Milica Antić
