Kategorija “Ti mene oduševljavaš”
To su oni ljudi koji vas gledaju onim iskeno tupavim pogledom. Sve vreme. Oni koji vam konstantno pričaju kako ste divne, čarobne, kako vas obožavaju, kako vam se dive, kako vam zavide na vašim razoružavajućim sposobnostima. Bla bla…
Ja ih prezirem, na jedan divno poseban način.
Problem sa njima je to što se njihovo obožavanje vezuje za celinu, a ne za delove. Ja ne volim da mi neko kaže da me obožava. Ali volim da mi neko kaže da obožava moje oči, ili moje ruke, ili način na koji se smejem, ili način na koji uzdišem, ili moj glas u određenim trenucima, ili šta god.
Ne volim da me obožavaju, jer ni ja ne obožavam. Posebno ne celinu. Kako je, uostalom, celinu koju (u ovom slučaju – nužno) ne poznaješ i moguće obožavati?
Dobra stvar u vezi sa njima je to što ih je vrlo lako prepoznati. Onda, kada ih čovek prepozna, treba im reći “zbogom”. Ne znam da li nekome trebaju kao prijatelji? Meni uglavnom ne.
Kategorija “Znam šta hoću, a možda i ne”
Sigurno ne. Najsigurnije ne.
Ja, istina, verujem da svi u sebi pomalo imamo to “znam šta hoću, a možda i ne”, s razlikom da neki od nas taj momenat u sebi poseduju kao više i manje izražen.
Lično, uglavnom znam bar šta neću. E, ovi iz ove kategorije ne znaju ni to! Oni tek nagađaju. Pretpostavljaju da bi bilo dobro da hoće to. Nije da oni HOĆE nešto, već oni VERUJU da hoće. Ili da neće. Kako god.
Oduzimaju vreme, živce, mir, strpljenje, razum i još štošta.
Eventualno u seksualnim momentima znaju šta hoće, ali ni sve to nije nužno sjajno. I ako jeste, to je uglavnom zbog toga što su sretali žene koje znaju šta hoće, pa im je zajedno bilo divno i veselo, pa se i učilo.
Najlošije u vezi sa njima je to što ih ne možete prepoznati odmah. Kada ih prepoznate – bežite. Što pre. Ili bar pre no što najveće velika količina živaca bude potrošena.
