Crveno nebo polako najavljuje zoru, a ja i dalje prazno buljim u krovove kuća. Već treću noć bdim nad gradom. Glupa nesanica koja me je porobila pre par godina, nikako da me ostavi na miru. Doduše, povremeno nestane i ja se tada naivno ponadam slobodi, no, bezobraznica se obično samo pritaji iza ćoška i čeka tek sitan mig da me zaskoči. Znam zašto je i sada tu, al’ opet, mogla bi neku tugu i da preskoči.
Šest meseci. Je l’ moguće da je prošlo toliko, a ja i dalje živim kao utrnula, paralisana biljka puna čemera i ljutnje. Bože, pomozi mi da izađem iz ovog lavirinta besa i napokon se isplačem, jer suza nema ni za lek. Ni u priči o njoj, ni u mislima, ni na slikama. Neka ledena čeljust mi je zarobila grudi i ne da mi da dišem. I zato radim. Bez prekida i pauze čistim, ribam i poliram. Čini mi se da bih mogla da nakratim drva za ceo grad. Radim, ljutujem, radim, ljutujem i usput negujem strašnu usamljenost. Usamljenost do fizičkog bola.
A realno, nisam sama. Tu su prijatelji, rodbina, muž, ali ja ih sve zdušno odgurujem. Šta ću kad pojma nemaju koliko sam izgubljena u žalosti. Sve pogrešno rade, nude mi pametne savete, vesele razonode, mudre predloge, a meni ništa od toga ne treba. Jednostavno me ne vide i to me opasno ljuti. Nekad otćutim, nekad dreknem, nekad se jednostavno ne javljam. E, al’ kad se oni umore i povuku, mene samoća potpuno preklopi.
