Nemoguće da se te ljubavi ne računaju, iako ne spadaju ni u jednu kategoriju „prvih“ ljubavi. Svaka veza se računa, jer u svakoj se razvila neka naklonost, osećanja, povezanost. U svakoj si nekoga doživela i upoznala i saznala nešto o sebi. Izgradila neki deo sebe, dovela u sumnju neki drugi.
Postoji razlika kad nekog voliš mnogo, kad osećanja prožimaju celo tvoje biće, kad ste na istoj frekvenciji, kad razmenjujete suptilne sadržaje, koji još nisu ni dospeli do svesti, kad osećate jedno drugo i reagujete jedno na drugo bez razmišljanja, bez kontrole i kalkulacije – i kad nekog voliš manje organski i hemijski, manje iracionalno, sa više razumnih razloga, prijateljski. Kad ti je neko drag i simpatičan, kad ti je njegovo društvo prijatno, ali osećanja nisu toliko duboka da ga osećaš kao deo sebe, niti je hemija tako jaka da ti je njegovo telo prisno i prihvatljivo kao da je tvoje sopstveno.
Postoji razlika kad se prekine organska veza i kad se prekine veza u kojoj vam je bilo dobro. Prekid organske veze je kao amputacija – prosto ostaneš bez jednog dela sebe i kroz bol i užas pokušavaš da se navikneš i da izgradiš novu percepciju – da ne vidiš i ne doživljavaš sebe kao invalida, da osvojiš svoju sopstvenost i da ti ona bude dovoljna. U organskoj vezi se malo više prelivaš u drugo biće i ono u tebe i kad ostanete jedno bez drugog, više niste iste osobe, jer vam trajno fali onaj deo koji je ulivao onaj drugi. Kad prekineš vezu koja se potrošila, uglavnom ti nedostaje udobnost i sadržaji te veze, rutina koja ti je prijala. Nije kao da ti nedostaje desna ruka ili noga, ili plućno krilo, bubreg, leva pretkomora…
