Tako i kad očekujemo previše i kad očekujemo loše, sami sebi kvarimo sreću svojim očekivanjima. Pa šta onda da očekujemo od sebe?
Mi ne možemo da isključimo očekivanja, osim ako nismo utrenirani i posvećeni nekoj duhovnoj disciplini, pa čak i tada je vrlo verovatno da ćemo ostati samo učenici koji se trude i pokušavaju i očekuju da će jednog dana uspeti – prosvetliti se, odbaciti okove ljudskosti, osloboditi um i spoznati tajne Univerzuma. Ali možemo da spustimo loptu. Da ne očekujemo previše i da ne budemo baksuz, nego da budemo realni. To jeste u domenu ljudskosti, i to je ono što stalno vežbamo, baveći se životom, iako ne znamo da baš to radimo. Svojim načinom života ovaploćujemo realnost. Ako smo suviše nerealni, malo odlepimo, pa za nas kažu da smo malo na svoju ruku i da živimo u svom svetu. Ako realno imamo snagu da svoj svet realizujemo u okvirima realnosti, onda udaramo svoj pečat i ostvarujemo zemaljsku misiju. A ako samo čekamo da prođe, durimo se uvređeni na život, okolnosti, ljude, besmisao, boga, sebe, roditelje, vanzemaljce, naučnike, sataniste, društvo, umetnost i uopšte, od svega što nas okružuje očekujemo da izneveri, podbaci, promaši, pogreši, odbaci, slaže, pobegne, nestane, onda udaramo sami sebe tolikom količinom nesreće, da smo gotovo zadovoljni što je sve tako grozno i odvratno.
