Iznenađenja volim. A najlepše se iznenadim na putovanjima. Uglavnom me iznenade divni gradovi kakav je Krf. Iznenade me i mnoge druge lepe stvari koje usput vidim, a ovog puta sam bila iznenađena energijom uličica, detaljima i izgledom arhitekture, bojom mora, ritmom prolaznika.
Do Krfa smo stigle brodom iz Parge, na dnevni izlet. Još dok je brod obilazio oko starog grada i dok sam gledala uredno poređane kuće na ivici obale, unapred mi je bilo žao što će se za pet, šest sati moj boravak ovde završiti. Svakim korakom moje oduševljenje je raslo i osećala sam se kao dete u luna parku. Jasno mi je odmah bilo da ću se u Krf vratiti prvom prilikom, da ga dobro osmotrim, prepešačim, istražim, da mu se divim i da u njemu uživam.
Nestrpljivo sam uronila u uske ulice između uskih, visokih kuća i njihovih prelepo oronulih fasada, očekujući da iza svakog sledećeg ćoška ugledam drugačiju varijaciju ove stare lepote. Nisam mogla da se zaustavim u lutanju i usput sam izgubila Divnu, ali smo se kasnije srele da razmenimo utiske i jedna drugu uputimo ka najinteresantnijim tačkama koje smo otkrile.
Starom gradu sam prišla iz pravca luke, prolazeći pored Nove tvrđave, i postepeno sam se penjala ka naspramnoj obali gde se nalazi Stara tvrđava. Tesne pešačke ulice između zgrada i malenih, nepreglednih raskrsnica, gde iza svakog ćoška vreba još jedan sladak ambijent za fotkanje, ispunjene su ljudima koji šetaju, zastaju, vire u prodavnice iz kojih skoro pa ispada roba uobičajena za mesta omiljena turistima i putnicima. Ne bi mi dosadilo da lutam ovuda i čitav dan, da sam samo imala više vremena.
Šetajući opčinjena fantastičnim vizurama odjednom sam se našla na drugoj strani. A tu kao da je lenjirom podeljen stari grad na skučeni i na prostrani deo. Zgusnute zgradice izbacile su me na široko šetalište koje od ivice kopna deli veliki park, sa baštama punih bež stolica i suncobrana, uredno složenih u hladovini.