Lana Nikolić, radijska novinarka i aktivistkinja, u intervjuu za WANNABE MAGAZINE otkriva iskrenu i duboku perspektivu o važnim pitanjima savremenog društva. Od dostupnosti zdravstvene zaštite do ravnoteže između posla i privatnog života, Lana hrabro obrađuje teme koje rezonuju sa mnogima, posebno mladim profesionalcima koji tek ulaze u svet poslovanja. Njena iskustva i zapažanja bacaju svetlo na sistemske izazove u zdravstvu, sveprisutnu kulturu prekomernog rada i važnost svesti o mentalnom zdravlju. Reči Lane Nikolić služe i kao odraz trenutnih društvenih borbi i kao poziv na akciju za pozitivne promene.
Nedavno ste na svom Instagram profilu pisali o svom iskustvu sa magnetnom rezonancom. Kako to iskustvo reflektuje šire probleme u zdravstvenom sistemu?
Odlazak na magnetnu rezonancu je dobar primer nedostupnosti zdravstvenih usluga. Iako formalno imamo besplatno zdravstvo, u realnosti se zna da ljudi idu privatno gde god mogu i kad god mogu da bi brže završili ono što im je potrebno. To važi i za ovu vrstu dijagnostike, zna se da su liste čekanja državno ogromne, a privatno je vrlo skupo, i za mnoge sasvim nedostižno. Jednostavnim jezikom rečeno, idemo ka tome da ko nema novca da plati, neće moći da se leči, što se naravno uvek u nekoj meri dešavalo, ali imam utisak da zaista nastaje sve veći jaz u pristupu zdravlju, i da se on najčešće meri novcem.
Pristup lečenju, dijagnostičkim metodama i terapijama trebalo bi da bude dostupan svima, i to nikada ne bi smelo da bude dovedeno u pitanje, a znamo da jeste, jer svakodnevno svedočimo borbama za život i zdravlje znanih i neznanih ljudi, molbama da se prikupi novac, udruživanju građana i građanki u tim vrstama podrške. Nemam ništa protiv da kao zajednica pomognemo kad je potrebno, smatram da su donacije važne, i da bi trebalo da razvijamo svest o tome da koliko god malo novca imali uvek nešto možemo da podelimo, ali ne može teret sistema da pada na pojedince i pojedinke, a upravo to se dešava. Da nisam imala uslova da odem na magnetnu, na čemu sam neizmerno zahvalna, morala bih da sedim sa bolom u abdomenu i ne znam šta to znači, ta neizvenost je preteška, a za mnoge je svakodnevica. Na te ljude pomišljam svakog dana, i javnim govorenjem i nastojim da promenim stvari makar malo nabolje, bar time što ću reći problemi postoje, to da neko nema pristup lečenju da dopustimo, pristup zdravlju moramo da obezbedimo. Ne znam da li to stvarno menja stvari, ali meni je važno da kažem. Ako ni zbog čega drugog, onda barem da bi svi ljudi koji žive sa različitim zdravstvenim izazovima znali da nisu sami.
Magnetna rezonanca je ujedno i mesto gde sam imala priliku da se ponovo suočim sa svojim strahovima, sa svešću o sopstvenoj smrtnosti, da dođem u veći dodir sa svojim telom koje boli i čija budućnost se na neki način ispisuje dok magnet radi, i odslikava stanje iznutra. Prostor je uzak, verujem da nisam jedina koja je imala osećaj da ulazi u kovčeg, dakle, opet jedan dodir sa strahom od smrti. Zatim, mašina je veoma bučna, i to stvar čini još težom, sve nas u toj sterilnoj, čistoj, osvetljenoj atmosferi podseća na to da nemamo kontrolu, osim da pritisnemo panik taster i prekinemo snimanje (po onome što su mi ljudi pisali na Instagramu ovaj taster, kao ni slušalice nisu dostupni u državnim ustanovama). Oslanjamo se više nego ikad pre na topao ljudski glas, kog naravno retko ima, na dodir, nečija ruka tada znači sve na svetu, u magnetnoj se sve naše potrebe svedu na jedno: da budemo zdravi i da izađemo napolje. Magnetna nas svodi na krajnju krhkost ljudskog bića, na smrtnost, a naporedo je jedno prelepo čudo tehnologije koje omogućava da se vide stvari koje bi možda promakle drugim metodama, i da se sačuva zdravlje u meri u kojoj je moguće. U svemu tome je mnogo važna uloga medicinskih radnika koji često zaborave da su pacijenti ljudska bića, objasniti procedure, proces terapije i lečenja jezikom koji je razumljiv, uz pristup poštovanja i brige za dobrobit osobe je ključna.
Za neke ljude magnetna je mnogo češće iskustvo, kao i neke druge metode lečenja koje su bolne, teške, i vrlo, vrlo izazovne. Volela bih da znaju da nisu sami, jer u borbi za zdravlje usamljenost je najteža i najveća, zato što dodir sa nekim ko je bolestan zahteva da se proširimo kao ljudska bića, da dodirnemo bol i sopstvenu prolaznost, a malo nas je spremno na to. Takođe bih volela da kao društvo negujemo veće razumevanje i nudimo veću podršku svima koji prolaze kroz procese lečenja bilo koje vrste. Svako može da se razboli, bilo kada. Svakome može da zatreba magnetna. Tu nema mesta sažaljenju, ima mesta samo solidarnosti i ljudskoj toplini, i iskrenosti.
Često govorite o problemu preopterećenosti poslom i prezasićenju (burnout). Šta mislite, da li se situacija po pitanju radnih uslova i odmora menja nabolje ili ne?
Mislim da smo svi svesni da se situacija teško menja nabolje, i da ako to i jeste slučaj – mogu da budu u pitanju neki inovativniji sektori poput IT industrije koji mogu da se brže prilagode na promene. Radni uslovi su, po mom mišljenju, samo sve gori i gori, i radna prava su na mnogim mestima potpuno zanemarena. Kada razgovaram sa ljudima o tome, stalno se pojavljuju priče o mobingu, čak i tamo gde ih ne biste očekivali, posebno kad se opuste, pa govore otvoreno.
Dugo sam i sama ćutala i bojala se kakve će posledice imati ako kažem svoja iskustva koja nisu bila dobra, a onda sam shvatila da svaki put kad prećutim nešto dobijem užasan bol u želucu, i onda sam rekla sebi da ću istupati kad god mogu, gde god mogu, tako da budem u većem skladu sa svojim vrednostima.
Burnout se i dešava jer u kapitalizmu koji živimo postoji sam profit, a pravo na zdravlje i odmor su posmatrani kao ekscesno ponašanje i bezobrazluk — kako misliš sad da ideš na odmor kad ima toliko posla? Kad se neko razboli, u radnim kolektivima je često prisutna implicitna, a nekad i ekspilictna ljutnja jer njen/njegov deo posla pada na kolege, i tako se u korenu seče empatija i solidarnost. To su stvari koje me mnogo uznemiravaju, i koje sam i sama doživela.
Stvari mogu da se promene jedino ako se mnogo nas ujedini i kaže NE mobingu, kršenju prava na zdravlje i odmor, i opštoj prekarnosti koju živimo, ali u toj prekarnosti se i nalazi ključ zašto se to ne dešava. Teško je istupati i govoriti NE kad je naša egzistencija totalno nesigurna, kad ne znamo hoće li nam produžiti ugovor, ako ga uopšte imamo, kolika će nam biti plata, kada imamo opštu zloupotrebu koncepta volontiranja kao besplatnog rada i izrabljivanja mladih, plata koje ne mogu da pokriju ni osnovne troškove stanovanja i hrane, da ne govorimo o putovanjima, obrazovanju.
Ne mogu da predložim rešenje (osim negovanja solidarnosti), ali se makar trudim da uradim svoj deo posla, govorenjem i podsećanjem šta je važno. Kad uđemo u magnetnu razonancu, nijedan mejl više nije važan, nijedan sastanak hitan. To je metafora za sve. Ironija je što je to ujedno slika opšte nepristupačnosti i nejednakosti.
Govorili ste i o ideji o neophodnosti redefinisanja radnog vremena. Kako biste zamislili idealan balans između rada i slobodnog vremena?
Idealan balans je iz mog iskustva maksimalno četiri sata dnevno, četiri dana nedeljno. Za mnoge profesije verujem da je ovo sasvim ostvarivo. Jedino ako smo se dobro odmorili možemo dobro i da radimo, kad smo koncentrisani i naspavani možemo za dva sata da završimo nešto što nam inače traži duplo vremena. Odmor je ključ svega, a ne glorifikacija uspeha oličenog u neprekidnom radu, zanemarivanju zdravlja i ostalih segmenata života. Volim da radim, rad je prirodna ljudska potreba da menja i kreira, ali je ključno da u njemu postoji svrha, osećanje da to što radimo ima smisla, makar za mene. Pored toga, mnogo je važno da postoji dovoljno prostora za porodični i društveni život, kao i za adekvatan pristup kulturi i ostalim ličnim interesovanjima (recimo, aktivnostima u kojima uživamo, za mene je to crtanje i klasična muzika), za koje najčešće nemamo vremena u kapitalizmu.
Kako vidite ulogu veštačke inteligencije u budućnosti rada i slobodnog vremena? Da li smatrate da nam može pomoći u rešavanju problema o kojima pričamo?
Bojim se da dajem sud o veštačkoj inteligenciji jer je ta oblast u neprekidnom razvoju, posebno u kontekstu rada. Ima mnogo prostora za zlouptrebu, kao i za potencijal rešavanja postojećih problema. Šta će doneti, ostaje da se vidi.
Neretko ističete važnost klasne perspektive. Kako klasne razlike utiču na naš svakodne život od pristupa tehnologiji, mogućnostima za odmor, konzumiranju kulturnog sadržaja?
Meni se čini da sam, počevši da posmatram stvari kroz klasne naočare, gotovo izgubila sposobnost da stvari ne vidim na taj način. Klasa je utkana u svaki segment života, u velikoj meri se pokazuje kroz socijalni i finansijski kapital, i ogleda se u svim stvarima koje sam do sada pomenula — pristupu hrani, zdravlju, adekvatnim uslovima rada, kulturi, obrazovanju. Klasa se vidi u tome gde smo odrasli, u koju školu smo išli, na koji fakultet, da li smo morali da studiramo na budžetu po svaku cenu, ili smo imali i mogućnost da platimo studije, da li smo mogli da studiramo u inostranstvu, da li smo birali obrazovanje, posao, da li smo imali mogućnost da damo otkaz, na kojim pozicijama smo radili, imamo li pristup adekvatnom stanovanju i kakvom, imamo li pristup kulturi, odmoru, i tako dalje.
Klasno raslojavanje u našoj zemlji (i svetu) je, čini mi sve, veće i u potpunosti onemogućava neke drušvene grupe da dopru do svih stvari koje sam pomenula. Klasna mobilnost je ekstremno važna, ako ljudi koji imaju potencijal da doprinesu društvu izgube šansu da to učine, kakva nas budućnost čeka? Istorija je puna primera ljudi koji su pošli iz minimalnih uslova, a onda dospeli na pozicije odakle su mogli da daju svoj doprinos, kroz trud i rad. Danas je to sve teže ostvarivo, i to ne smemo da dopustimo, svako mora da dobije priliku da se razvije, i kad kažem svako, mislim svako ko to želi. Ne verujem da to nije moguće, ali bi zahtevalo ozbiljan rad na sistemskom i individualnom nivou.
Govorili ste i o kulturi koja glorifikuje neprestani rad i produktivnost. Na koji način ta kultura utiče na naše mentalno zdravlje?
Da se razumemo, i ja sam glorifikovala rad i produktivnost, tako sam odrasla, na selu i u malom gradu, okužena radnicima iz fabrika, građevinskim radnicima, radnicima na poljima, gde se rad vezuje za kvalitet karaktera (čovek je “vredan i radan” i tada ga zajednica smatra dobrim i kvalitetnim). To ima smisla kad se posmatra u tom kontekstu gde je ritam života potpuno drugačiji i u prošlosti se dominantno vezivao za preživljavanje — ako se nešto ne poseje, nećemo imati ništa za jelo.
Normalna ljudska težnja da se radi, nešto stvori, oseti smislenost tog postupka, svoje delovanje u svetu, u kapitalističkom okruženju je potpuno izvitoperena jer je cilj rada produkt i novac, sve se meri kroz to, vreme koje nije donelo novac smatra se izgubljenim, i gubi se kontakt između svrhovitosti rada i ljudskog bića, gubi se svest o tome da čovek ne postoji samo onda kad pravi novac, niti da je samo time definisan. Sve što danas govorim posledica je susreta sa “životom odraslih” i radnim okruženjima koja “melju” radnike, uz retke primere brige, kolegijalnosti i autentičnosti.
Nemam ništa protiv rada, i toga da se zaradi novac, niti protiv imanja ciljeva i proizvođenja nečeg novog, već sam protiv toga da se glorifikuje preteran, prekovremen rad, rad kad smo bolesni (to se u kapitalizmu posebno ceni jer je dokaz koliko smo “dobri i požrtvovani”), protiv sam toga da živimo u društvu koje ne prašta bolest, krhkost, tugu, smrtnost, i protiv sam toga da nemamo mogućnost da pristupimo svim mogućnostima koje nam omogućavaju razrastanje.
Ako smo opterećeni poslom, nismo u kontaktu sa sobom, a ni sa procesom rada, ako nemamo vremena za druženje niti za porodicu, ako ne smemo ni da se razbolimo, kako tu može biti govora o mentalnom zdravlju? Priča o mentalnom zdravlju koje je sada na sreću sve više direktna je posledica prekarijata i kapitalistički ustrojenog načina života i mišljenja. Ako želimo da postignemo neku ravnotežu za budućnost jedno od rešenja je povratak na humanističke vrednosti, zajedništvo, i brigu o sebi i drugome, ili da kažem, parafrazirajući Froma, budućnost je u razumevanju da ne možemo samo da imamo, nego moramo i da budemo, da postojimo.
Spominjali ste značaj reči "krhkost". Možete li objasniti šta za vas znači krhkost i zašto je važno o njoj govoriti?
Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje — krhkost je za mene sposobnost bića da bude fleksibilno, i da vidi nežnost u sebi, i potencijal u sebi, da se ne boji toga da pokaže slabost, bol, tugu, bolest. Krhkost je i dodir sa prolaznošću života i strahom od smrti. Krhkost je znanje da ne počinje svet sa nama, niti se sa nama završava; krhkost je sposobnost skromnost i nežnost u našem pristupu svetu i drugima. Krhkost je sposobnost da živimo uprkos svemu, i zbog svega, i sposobnost da volimo.
U neobaveznom razgovoru ste pomenuli problem poređenju sa drugima, posebno na društvenim mrežama. Kako biste savetovali nekoga ko se bori sa ovim problemom da promeni perspektivu i fokusira se na sopstveni razvoj umesto na poređenje sa drugima?
Moram iskreno da priznam da me mnogo uznemirava kad pomislim da se neko upoređuje sa mnom, nadam se da nema mnogo takvih ljudi. Zašto se upoređivati? Toliko malo znamo o životu drugih, i jedni o drugima, i vidimo samo ono što ljudi dopuste da vidimo, znači sudimo o drugima na osnovu spoljašnjosti, a o sebi na osnovu unutrašnjeg sveta gde vidimo i mane, i strahove i neuspehe i brige. Naši putevi su sasvim individualni, svako poređenje je besmisleno.
Žao mi je što živimo u takvom svetu trenutno da se upoređivanje i merenje “uspeha” ohrabruje i nagrađuje, stvarajući još veću distancu među ljudima, i narušavajući kapacitet za solidarnost i otvorenost. Društvene mreže, kreiranjem digitalnog kapitala samo pospešuju sve to. Kad bi se neko poredio sa mnom pitala bih ga da li bi pored svega što vidi i što mu/joj deluje kul želeo/la da ima i sve moje strahove i zdravstvene izazove? Sigurno da ne! Želimo samo ono lepo i lako što nam drugi predstavljaju, zato ja često predstavljam i ono teško.
Život je previše slojevit da bismo se međusobno poredii. Nismo svi za sve, nemamo iste uslove života i rada (ni klasne ni zdravstvene i druge uslove), nemamo svi iste osobine i mogućnosti, i ne znamo ništa o tuđim izazovima. Rastemo brzinom kojom možemo, radimo ono što možemo najbolje što možemo, i to je to.
Kakvu poruku biste poslali mladim ljudima koji tek ulaze u svet rada, posebno u kontekstu brige o sebi, o mentalnom zdravlju i balansa između posla i privatnog života?
Tražite honorar za svoj rad, recite NE kad treba, reagujte na nepravdu i mobing i slobodno dajte otkaz kad osetite da je vreme. Ako niste dobro – tražite pomoć, kucajte na svaka vrata dok se neka ne otvore. Krhkost mentalnog i fizičkog zdravlja nije sramota, i odmor ne bi smeo da bude luksuz. Samo kad smo dobro možemo da menjamo stvari nabolje.
Pročitajte i ovo: Ivana Davidović, brend DISCIPLINA: Svoj karakter iskazujem kroz dizajn garderobe
Fotografije: WANNABE Media
Novinar: Nikola Gudelj
