Vodeće u srcu svakog ljudskog bića – ljubav i sloboda – trebalo bi da nam pomognu da izbalansiramo svoje težnje, probudimo svoje kapacitete i angažujemo svoje potencijale. Međutim, mi se sukobljavamo sami sa sobom i što je još bolnije, sa osobama do kojih nam je najviše stalo, vođeni upravo najvišim vrednostima ljudskosti – ljubavlju i slobodom. Mnogi od nas zaključe da moraju da biraju. Ako se odluče za ljubav, žrtvuju slobodu i obrnuto. Sloboda se izjednačava sa samoćom, odnosno, životom bez partnera, a ljubav sa vezanošću i uslovljenošću sopstvenih izbora potrebama i izborima partnera. Bolno. Poput čvora kojim sami sebi vezujemo ruke na leđima, dok se teturamo, trčimo i posrćemo putevima sopstvenih izbora, a kad padnemo, padamo na nos i ostajemo oboreni, dok se nekako opet ne uskobeljamo na noge. Zarobljenici ljubavi i slobode. Kakav je to uopšte izbor, kad smo u svakom slučaju zarobljeni?
Oslobađajuća je pomisao da su naše najviše vrednosti – ljubav i sloboda – nedostižni ideali, koji služe tome da nam osvetle put, a ne da nas dovedu do cilja. Možda, kao ljudi, možemo dovoljno da se primaknemo idealima, da dovoljno dosledno praktikujemo njihova načela i da pronađemo smisao i ispunjenost u svom ovozemaljskom postojanju.
