Dramaturg i scenarista, Maja Todorović, trenutno je vrlo zauzeta, jer priprema nekoliko projekata koji će se uskoro pojaviti na malim i velikim ekranima. Nakon brojnih nagrađenih pozorišnih predstava u Srbiji i Crnoj Gori, Maja je postala koscenarista filma Ajvar, serija Vrata do vrata, Žigosani u reketu, Dug moru, kao i popularnog filma i predstojeće serije Toma. Maja nam je otkrila da radi na nekoliko interesantnih ostvarenja, među kojima se izdvaja serija Veze, koja je predstavljena na Filmskom festivalu u Sarajevu, film Utopolis sa Goranom Bogdanom koji je sniman u Grčkoj, kao i srpski blokbaster Marko Kraljević…
Već nekoliko godina je u pripremi domaći film "Marko Kraljević", za koji pišeš scenario, a režiraće ga Dejan Zečević. U kojoj fazi produkcije se trenutno nalazi? Reci nam nešto više o celom projektu.
Ideja za taj film postoji još otkako sam bila na drugoj godini fakulteta. Radila sam neki rad za ispit i pričala sam sa Zekom tom prilikom. Tada mi je ispričao kako bi voleo da radi epsku poeziju kao savremeni vestren, a meni su u tom trenutku Serđo Leone i Sem Pekinpo bili omiljeni reditelji, znači moje uzbuđenje je otišlo na milion. Maštala sam da pišem taj projekat i nadala se da neće krenuti da ga radi sa nekim drugim.
Nekoliko godina kasnije se već družim i radim sa Zekom i Nikolinom Zečević, koja je producentkinja filma. Pomenem tu ideju – i tako sa mnogo entuzijazma kreće naš rad na priči.
Marko Kraljević je nastao po motivima pesme Marko Kraljević i Musa Kesedžija, ali kroz scenario postoje i motivi iz drugih pesama o Marku Kraljeviću. Gradimo potpuno novi svet koji se savremenim pristupom i tretmanom likova, dijaloga i situacija, približava sadašnjosti. U našoj interpretaciji, Marko Kraljević je turski vazal, duboko razočaran u svet koji ga okružuje: s jedne strane u srpsku vlastelu koja se otima oko teritorija i rasparčava ih, a sa druge u Osmansko carstvo čiji vojnici i janjičari nemilosrdno pljačkaju, pale, nabijaju na kolac i uzimaju danak u krvi. Marko je u takvom svetu usamljena figura – čovek koji je ostao bez ideala za koje bi mogao da se bori. Ne preostaje mu mnogo do da se opija, pijan ore drumove i ne dozvoljava Turcima da tuda prođu. Iz depresivnog i melanholičnog raspoloženja, Marka može da „izvuče“ samo pravi izazov, a ovde se javlja u vidu junaka Muse koji se odmetnuo od sultana i pravi probleme celom carstvu.
Rad na ovom projektu je čista sreća i zadovoljstvo. Nažalost, nije lako skupiti sredstva za ovakav film i još uvek smo u toj fazi.
Nedavno je na Filmskom festivalu u Sarajevu predstavljena nagrađena srpska serija "Veze" (Connections), čiji si showrunner i za koju si napisala scenario (za jednu od šest epizoda). U neobaveznom razgovoru si nam otkrila zanimljive pojedinosti o ovom projektu - šta nam možeš detaljnije reći, budući da se o njemu malo toga zna na domaćem tržištu?
Projekat Veze je kao i Marko Kraljević, jedan od onih koji su mi lično važni. Posle dužeg vremena, u fokusu su žene kao glavni junaci i bavimo se problemima koji nas se intimno tiču i koje mislim da nas sve zaokupljuju: odnosima u različitim tipovima veza. Iako je u pitanju romantična komedija, pristup nije light i površan. Ulazi se u psihologiju likova i suštinu tih odnosa, kao i uticaj sredine na te odnose. U ovoj sezoni, ženska vizura je dominatna i svih 6 priča, tj. 6 epizoda, pisale su žene, ne samo zato što je to „u trendu“.
Veze su nastale iz potrebe da žene napokon postanu glavne junakinje, a ne sporedne uloge koje su u funkciji muške priče. U filmovima i serijama na Balkanu, gotovo na prste jedne ruke mogu da se izbroje dela u kojima su žene glavni junaci, a još manje da su žene pisale o ženama i o problemima koje ih istinski intimno dotiču, a koji su zapravo važni i o kojima se ne govori: na primer, pritisak da moramo da se „ostvarimo kao majke“. A s druge strane, koliko je zahtevno biti majka, žena i raditi posao uz sve to i koliko to utiče na brak i kvalitet odnosa; koliko je teško priznati sebi da si zaljubljena u najbolju drugaricu; pritisak koje žene trpe da budu večno mlade, zgodne, lepe, da se ponašaju po određenim pravilma, da se uklapaju u „okvire“ koje postavlja društvo kako ne bi bile osuđivane…
Sarajevo nam nije donelo samo nagradu, već i značajne kontakte i mogućnosti za dalji rad i finansiranje, tako da se nadam da će snimanje da krene sledeće godine.
Čini se da u Grčkoj vlada opšte verovanje da su migranti "krivi" za njihovu nemaštinu - i baš ovo je osnovna radnja filma "Utopolis", koji si tamo snimila sa Goranom Bogdanom, koji igra jednu od glavnih uloga. Šta publika i od ovog ostvarenja može da očekuje?
Da, Utopolis je vrlo aktuelna priča u Grčkoj i ideja reditelja Vladimira Subotića, koji živi u Atini. Nastala je iz potrebe da se govori o onome što svakodnevno primećuje oko sebe – a to je kako se stvara atmosfera mržnje, kako olako krivimo jedni druge za svoje probleme, ne pokušavajući da se stavimo u „tuđe cipele“. Ne zauzimamo strane i ne sudimo.
Ceo film je sastavljen iz 5 „poglavlja“, tj. mizankadrova, tako da se priča prati iz nekoliko vizura i pomalo je kao puzzle – svako novo poglavlje nam otkriva nešto novo i neočekivano. Iako zvuči kao teška priča, film je zapravo pun tragikomičnih momenata, a uz Gorana u vodećim ulogama su i dva sjajna grčka glumca Makis Papadimitriu i Andreas Konstantinou.
Naveli smo veći broj tvojih aktuelnih projekata. Na koji način postižeš da uskladiš sve obaveze, budući da pisanje predstavlja kreativan proces koje zahteva izvesno vreme?
Radoholik sam, spavam malo i radim svakog dana što sad ostavlja posledice na moje zdravlje. Nisam ponosna na to i trudim se da to promenim, da naučim da se odmaram i da nemam grižu savesti dok sam na odmoru.
Drugi problem je što mi je vrlo teško da „isključim“ mozak iz radnog moda. Bilo da sam u izlasku, na putovanju, sedim sa prijateljima – stalno posmatram postupke, način na koji ljudi govore, procenjujem ih, razmišljam o njima kao likovima, o svemu što čujem kao potencijalnom materijalu. To mi donosi mnogo prednosti u poslu, ali je i umarajuće.
Ne zaboravimo da si i jedan od scenarista popularnog domaćeg biografskog filma "Toma", o legendi jugoslovenske i srpske muzike Tomi Zdravkoviću. Budući da je i serija u planu, u kojoj meri će se razlikovati od filma?
Serija se prilično razlikuje od filma, jer nije rađena po principu „isečemo film u 4 epizode, pa onda dodamo još malo“. Serija ima svoj narativ i mnogo više detalja iz života, linija priče… Pojedini likovi su mnogo jasniji i celovitiji, drugi u filmu ne postoje, a u seriji imaju divne priče. Seriju smo radili paralelno sa filmom, dakle, s jednakom posvećenošću i kvalitetom. Svaka epizoda je emocija za sebe i mislim da gledaoci neće biti razočarani i iznevereni u odnosu na film, naprotiv.
Pored toga što si pisala za razne domaće serije ("Vrata do vrata", "Žigosani u reketu", "Dug moru"), napisala si scenario za brojne pozorišne predstave, od kojih su mnoge nagrađivane. "Kinez" i "Šćeri moja" se i dalje igraju u Crnoj Gori, dok je "Nečista krv" na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Međutim, jednom prilikom si izjavila da želiš da se više okreneš filmovima i serijama - zašto?
Previše i predugo sam radila u pozorištu. Išla sam iz procesa u proces, gotovo bez pauze. U skoro svakom projektu sam bila tu od prve do poslednje probe, selila sam se iz grada u grad i na kraju me je sve to umorilo. Ali, zahvalna sam svakoj probi na kojoj sam sedela, jer sam kroz te procese naučila mnogo – da moram da znam zašto sam napisala svaki postupak ili repliku jer postoji živa osoba koja treba to da odigra; naučila sam da razmišljam gde mi je emotivno svaki lik u svakom trenutku, šta im se dešava u glavi; kao i da sujeta ne vodi nigde i da je najlepše raditi kad nam je svima cilj da krajnje delo bude najbolje moguće u odnosu na to šta smo želeli.
Ipak, u jednom trenutku je počelo da mi nedostaje pisanje, a u pozorištu sam imala više prilike da radim kao dramaturg, nego kao pisac. To ne znači da sam prestala da pišem za pozorište, samo mi je bla potrebna pauza. Sad mi pozorište čak i nedostaje.
Od svih navedenih, da li postoji projekat koji ti je, iz određenog razloga, predstavljao poseban izazov - i zašto?
Toma je svakako jedan od njih, budući da predstavlja zaista kompleksan projekat koji uključuje mnogo ljudi, paralelan rad na filmu i seriji, usred kovida, a uz sve to na čelu je Bjela koji stalno ima nove ideje i potrebu da menja stvari i to u podosta velikom zamahu. To sve znači da staviš sujetu na nulu, upališ maštu na maksimum i radiš ceo dan, trudeći se da se na kraju ne istreseš na svoje najbliže i da ne „pojedeš“ samog sebe.
Utopolis je drugi veliki izazov jer sam scenario pisala na engleskom, a onda su delovi prevođeni na grčki. Na probama sam pratila glumce koji igraju na grčkom tako što gledam u tekst na engleskom, ali sam znala da ih zaustavim i da im dam primedbe ili sugestije – e to je ono što me naučilo pozorište – da prepoznam govornu radnju ma na kom jeziku govorili glumci. Bila sam uključena u ceo proces, prilagođavali smo scenario i glumcima i lokacijama, ali uživam u ovakvim izazovima.
Volim ambiciozne projekte, koji me teraju da izađem iz zone komfora, da radim na sebi, da učim da se prilagođavam. A mislim da bez toga nema napretka.
Koja tematika je najprivlačnija tvom senzibilitetu? U kom žanru se najpre pronalaziš?
To se menja iz godine u godinu, kako se menjam i sazrevam. Trenutno me okupiraju žene, što se vidi iz serije Veze, ali ne mogu da kažem da je to jedino. Mene, u stvari, retko privlači konkretan žanr ili tema – važnije mi je način na koji se priča priča, šta je tu novo, drugačije, zašto je to važno – moram da znam zašto nešto radim, ne umem da radim samo „za platu“, iako se šalim, pa drugima odgovaram kako “pišem za pare”.
Ali, suštinski, mislim da je većini ljudi iz posla jasno da ne umem da “odrađujem”, niti radim na pola – dajem se 100%, a ako nešto nije za mene, prosto odbijem. Ponekad to nema veze sa kvalitetom projekta i produkcije, nego i sa temom. U nekom trenutku sam se umorila od “mračnih” tema i, iako sam dobila pozive za dva velika projekta, odbila sam ih jer znam da bih se posle toga doslovno razbolela – i fizički i mentalno.
Da se vratimo malo unazad. Rođena si u Splitu 1990. godine, odrasla si u Herceg Novom gde si završila osnovnu i srednju školu, a studije dramaturgije si završila na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde i danas živiš. Koji je to bio trenutak kad si shvatila da želiš da se baviš pisanjem, šta je presudilo?
To bih i ja volela da znam. Sećam se samo jedne scene, kad sam kao klinka od 6 godina rekla bratu od ujaka nakon gledanja Titanika da hoću da pravim filmove kad porastem i da hoću da ih svi gledaju i plaču. To mi je bilo važno u tom trenutku. Ali, ako gledamo Ajvar i Tomu, izgleda da mi se želja ostvarila.
Koji scenario ili dramski tekst bi izdvojila kao onaj koji je u velikoj meri uticao na tebe?
U različitim fazama – potpuno različite stvari. Trudim se da gledam, čitam i razumem različite žanrove, stilove… Ali, zaista nije floskula, primera radi, obožavam seriju The Boys, a u isto vreme i filmove Kristija Puiua, koji baš nemaju veze sa ovim prvim. Ali, evo, da pokušam da se setim najznačajnijih uticaja…
Na fakultetu su bili: Psi od slame za koji su scenario radili reditelj Sem Pekinpo i Dejvid Z. Gudman; zatim Selindžer ili bolje reći Freni i Zui, potom je išla Tomas Bernhard faza kad sam bila ljuta na sve oko sebe, pa je nekako logično Bernhard išao uz nju.
Sećam se da je na mene snažan uticaj imao Neljubov, film Andreja Zvjaginceva, Shame Stiva Mekvina ali, što sam starija, sve manje mogu da izdvojim jednu stvar. Sve što čitam i gledam, a da mi se dopadne, ostavlja uticaj na mene jer sam valjda sazrela, pa sam počela da dublje promišljam i znam šta me je konkretno dirnulo i šta me tu “radi”.
Šta radiš kad ne pišeš?
Skupljam materijal za pisanje. Malo se šalim, ali malo i ne. Budući da je pisanje usamljenički posao, volim da sam ostatak dana okružena ljudima – ujutru rano idem na treninge, gde imam super grupu i sjajnog trenera Baneta, a uveče sam napolju sa prijateljima, što podrazumeva lepo vino i hranu. Volim da putujem i žao mi je što nisam u životu imala više prilika za putovanja, ali se trudim da to nadoknadim koliko mogu. Da pisanje ne volim ovoliko, verovatno bih se bavila gastro-turizmom. Mada, ko zna…
Pročitajte i ovo: Iva Ilinčić, glumica: „Emotivna katarza je ono što doživim kad izađem na scenu“
Fotografije: WANNABE Media
Dušan Veselinović
