Ali mi želimo da budemo same u kupatilu, da odemo na depilaciju, da imamo seks u neometanoj privatnosti, da spavamo koliko nam se spava, da izađemo sa drugaricama! To su naše potrebe i naša prava, posledica naše civilizovane samosvesti. Zatim, mi radimo i doprinosimo, gradimo karijere, putujemo – za to vreme decu moramo da ostavljamo u vrtićima, da angažujemo bake ili dadilje, jer stvari tako funkcionišu. Ne možemo uzeti porodiljsko bolovanje i ostati uz dete sve dok ne krene u školu. Ne samo zato što ne postoji način – možemo da odlučimo da budemo domaćice i majke i da teret sticanja i izdržavanja prebacimo na muškarca, na svoje i njegove roditelje – ne govorim o materijalnom momentu. Ali mi želimo da radimo, da gradimo karijeru, da se ostvarujemo na poslu kojim se bavimo, želimo da izađemo iz kuće, da se doteramo i budemo neko drugi, neko svoj, aktivno uključen u sve tokove života, a ne samo nečija majka.
I zato osećamo krivicu. Prigušimo zvuk tam-tama prirode u sebi koliko god smo u stanju, zatrpamo se obavezama, ubacimo u petu brzinu i jurimo, tempom civilizacije, dok ono “nešto u nama” i dalje potmulo ječi, neće da se isključi i ućuti. Delić svesti je uvek obuzet brigom – da li je sa detetom sve u redu. Tu vrstu brige nemamo samo kad smo fizički pored deteta, samo u telesnoj bliskosti. Tada čitavo naše biće vibrira u skladu sa onim unutrašnjim zvukom, opuštene smo i osećamo olakšanje – kad smo tu, sve je u redu, jer i ako ne bude sve u redu, mi smo tu, znaćemo, skočićemo, delovaćemo.
Kako da se izborimo sa osećanjem krivice što nismo uvek tu, što ne želimo uvek da budemo tu i što se ponekad pitamo šta nam je to sve trebalo?
Mnogo toga možemo da učinimo – kao prvo, možemo da slušamo tam-tam i da pratimo njegov ritam koliko god možemo. Možemo da spavamo sa svojom decom u zagrljaju, da ih nosimo i vodimo sa sobom svuda. Da ih dojimo dugo, koliko god ona žele. A to uglavnom znači da odbacimo privatnost na neodređeno vreme i da naučimo da se osećamo prirodno kad smo goli pred decom, da naviknemo na njihovo prisustvo u svim onim momentima u kojima smo inače bili sami i u kojima smo uvek hteli da budemo sami. Da posmatramo dete kao mladunče i da se ponašamo kao mama – mačka. Kad se mama mački piški i kaki, kad je gladna ili se prosto smorila od dvadesetčetvoročasovnog ležanja uz mačiće, ona prosto ustane, otrese ih sa sise, prošeta, obavi svoje potrebe, pomazi se kod gazde, izluftira se i onda se vrati mačićima, koji su se već umirili, našavši utehu u telesnoj blizini svog legla. Dakle, kad nećemo da nosimo mladunče sa sobom, treba da mu obezbedimo telesnu blizinu i toplotu drugog bića.
Možemo da shvatimo da je neophodno da se postaramo o sebi onako kako nam je potrebno, da ne bismo odlepile i da bismo ostale funkcionalne i mogle da obavljamo majčinske dužnosti. Da se ne ljutimo ni na sebe, ni na dete, kad nam ono smeta. Da se ne odričemo sebe i svojih potreba uvek i da to činimo svesno i sa uživanjem, a ne kao kao sebičnjak, a da kad se odričemo, to ne činimo kao žrtva, nego kao sledbenik ritma i zahteva prirode. Majčinstvo ima tako mnogo drugih ukusa, oporih, gorkih, otužnih, slatkih, aromatičnih, lekovitih. Ne treba nam ukus osećanja krivice, treba nam više prirode, spontanosti i instinkta u našim najvažnijim ljudskim odnosima.
Pročitajte još i ovo:
Zašto sa bivšim to NIKAD ne može da bude “samo seks”
Koja vrsta ludaka je vaš BIVŠI – prema horoskopu
Pitanja koja biste postavili bivšim ljubavima i njihovi ISKRENI odgovori
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.fashioneditorials.com
Aleksina Đorđević
