Naša sagovornica je sjajna Malika Favre, priznata francuska ilustratorka i grafička dizajnerka, koja je trenutno bazirana u Barseloni. Povod za razgovor je predstojeći Design Week Novi Sad, koji se održava od 30. septembra od 7. oktobra u Spensu. Malika najavljuje predavanje, pod nazivom “Ja i ti i svi koje poznajemo”, 1. oktobra u okviru PDP konferencije, u kojem će govoriti o svom ličnom umetničkom putu.
Malikin upečatljiv stil može se okarakterisati kao pop art meets op art, a njene ilustracije začinjene humorom i dozom seksualnosti provociraju i intrigiraju maštu i podsvest posmatrača. The New Yorker, Vogue, Montreux Jazz, Apple i Penguin Books, su samo neki od poznatih klijenata naše sagovornice.
Hajde da krenemo sa jednim laganijim pitanjem – kako si?
Super sam, hvala. Malo sam umorna nakon vikenda provedenog sa svojim starim prijateljima, ali sam u suštini odlično.
Imaćeš priliku da govoriš na Nedelji dizajna u Novom Sadu. Šta ljudi mogu da očekuju od tvoje tribine "Ja i ti i svi koje mi poznajemo"?
Mogu da očekuju veoma lično izlaganje, umesto klasičnog prikaza portfolija ili how to predavanja. Meni je put ka nečemu uvek mnogo interesantniji, nego sam rezultat. Želim da govorim o ljudskim vezama i srećnim slučajnostima.
Da li si upoznata sa nekim od srpskih ilustratora i grafičkih dizajnera?
Upoznala sam mnogo kreativaca dok sam posećivala Srbiju u poslednjih nekoliko godina (uključujući i mog partnera), ali sam veoma uzbuđena da upoznam još njih u Novom Sadu.
Postojao je period kada si mislila da ćeš postati kvantni inženjer, ali si se predomislila i odlučila se da kreneš putem studija dizajna. Šta te je nateralo da kreneš umetničkim putem?
Da budem iskrena, mislim da mi je bilo predodređeno da krenem kreativnim putem. Moje kratko (i ne tako slatko) vreme koje sam provela studirajući fiziku u Parizu pomoglo mi je da dođem do te odluke. Koliko god da sam volela matematiku u srednjoj školi, osećala sam duboku neispunjenost kada sam se prvi put suočila sa realnošću koju donosi iskustvo studenta inženjerstva. To je bila veoma teška odluka, i verovatno moje prvo iskustvo sa neuspehom, ali sam ubrzo shvatila da je umetnost moja jedina alternativa. Imala sam dvadeset godina, nikada do tada nisam stala sa crtanjem i bilo je vreme da se oprobam u tome.
Kako su se trendovi u domenu ilustracije i grafičkog dizajna promenili sa evolucijom tehnologije, u toku tvoje duge i uspešne karijere?
Toliko toga se promenilo za tako kratko vreme, ali to je najbolji pokazatelj toka prirode. Digitalna ilustracija je “eksplodirala”, društvene mreže su se pojavile svuda i, odjednom, čitav svet je bio na vašem raspolaganju i vaša konkurencija. Nisam u mogućnosti da sumiram petnaest godina kreativne evolucije u svega nekoliko rečenica, ali mislim da je suština ostala ista: želim da verujem da će vas dobar rad dovesti i do prepoznavanja. Barem meni, najveći izazov u današnjici je da ostanete u koraku sa svojim fokusom, bez obzira na buku koja vas okružuje.
Kako si se odlučila za svoj specifičan pristup i stil? Kako nečiji stil može da evoluira, a da ipak ostane autentičan i prepoznatljiv?
Zapravo, mislim da je moj stil došao veoma prirodno. To je spoj različitih stvari koje su me negovale u toku mog puta: moja fascinacija smelim bojama i estetičnim linijama, minimalnom arhitekturom i indie filmovima, geometrijom i dizajnerskim mrežama, i mnogim drugim stvarima. Smatram da je jedini način da ostanete autentični, zapravo, da budete autentični od samog početka. Razvoj stila je mnogo teži, jer skoro da morate da se borite protiv sebe, ali i svojih klijenata, koji uglavnom žele da vide ono što ste uradili dan pre toga, ali je isto tako uzbudljivo. Koristim svoj lični rad kako bih pokrenula sebe i istraživala nove stvari, ali je to jedan veoma spor process, ako ćemo iskreno.
Imala si veliki broj uspešnih klijenata, kao što je The New Yorker magazine, Vogue, Apple, Sephora, Penguin Books i mnogi drugi. Kako izgleda tvoj process ilustrovanja od samog početka do kraja?
U mom slučaju, to je process pogodka ili promašaja. Crtam mnogo više nego što pokazujem, i drastično obrađujem svoje ideje. Nekada sam bila prestravljena od praznog papira ili loše ideje, ali sam shvatila da je ovo drugo, zapravo, rešavalo prvo. Uvek crtam ono što mi prvo padne na pamet, zatim ga pogledam i shvatim da je to vrlo loš crtež, te odatle idem dalje. U veoma retkim slučajevima je prva ideja ta koja je savršena. Kada se to desi, osećaj je uvek pomalo magičan.
Koji je tvoj omiljeni motiv (ako imaš neki), i da li imaš projekat koji ti je veoma blizak srcu?
Žene su te koje su u srži mog rada, i verovatno će tako uvek biti. Pruge takođe… Žene u prugama bi bio moj pravi odgovor. Moji najomiljeniji projekti bi morali biti Montreux Jazz poster i Kama Sutra alphabet, verovatno jer ih i dan-danas gledam i ni sama ne znam kako sam ih uradila.
Da li ti je teža ili lakša činjenica da je stvar koju voliš, zapravo, tvoj posao?
Ne mogu baš da se požalim, s obzirom na to da sam plaćena da radim stvar koju volim, i to je čist luksuz, po mom mišljenju. Ono što je teško je sve održavati živim, i preći preko kompromisa i frustracija koji su sastavni deo svake profesije. U jednom trenutku moje karijere uzimala sam previše projekata, prebrzo radila, govorila “da” mnogim stvarima, te sam došla veoma blizu hroničnog premora. To me je dovelo do toga da malo bolje razmislim kako sam radila određene stvari, pa sam morala da načinim drastične promene. Počela sam češće da govorim “ne”, nisam žurila sa radom, i nisam toliko marila za ciframa na svom bankovnom računu, koliko za kvalitetom svog rada koji sam stvarala – i to je uspelo. Godinu dana kasnije sam dobila svoju prvu naslovnu stranicu za New Yorker, što je bio projekat na koji se veoma ponosim. Danas sam veoma pažljiva u biranju projekata. Moje zdravlje i sloboda su ono što me pokreće, više nego bilo šta drugo.
Da li imaš savet koji bi podelila mladim dizajnerima i ilustratorima u usponu?
Savet bi bio da marljivo radite, budite opušteni, strpljivi i dobri ljudi.
Ilustracije: Malika Favre
Jovana Pantić
