Postoji još jedna strana, a to je da radiš i u pozorištu. Da li smatraš da je potrebno više posećivati pozorište radi kulturnog uzdizanja i zašto?
Mislim da prvo moramo da idemo u pozorište. Prvenstveno jer je intimnije, direktnije i iskrenije od drugih medija. Katarza koju možemo da doživimo u pozorištu ne možemo nikada ispred malih ekrana. Ne kaže se bezveze da je pozorište hram umetnosti. To je i hram, kuća, dom i izvor. Zaista posebno mesto u kom smo možda i najbliže istini.
Kada je u pitanju ples, da li ti više odgovara kada radiš u pozorištu ili ipak kada radiš show za TV?
Mislim da malo više volim da radim u pozorištu, iz razloga koje sam navela u prošlom pitanju. Sa obzirom na to da se bavim i najkompleksnijom formom – mjuziklom, taj izazov je još veći. TV show je sa druge strane potpuno drugačiji izazov. Radi se mnogo brže i radi se za kamere. Perspektiva je potpuno drugačija, jer je gledalac ispred ekrana, a ne u sali u pozorištu. Ali magija se stvara na oba mesta, tako da je podjednako izazovno i prelepo.
Verujemo da trenutno mnogo radiš, šta te najviše od predstojećih poslovnih poduhvata raduje?
Trenutno spremam novi mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, pod radnim naslovom Brodvejske Vragolije (u originalu The Drowsy Chaperone) u režiji Nebojše Bradića i velika mi je čast, zadovoljstvo i odgovornost da budem deo tog ogromnog procesa. Naravno, ništa bez fantastičnog celokupnog ansambla Terazija koji su, pored toga što su veliki profesionalci i moji dugogodišnji saradnici, prijatelji i porodica.
Sa velikom količinom posla, dolazi naravno i velika količina stresa. Kako uspevaš da sebe smiriš kako bi sve završila i dovela do perfekcije finalni rezultat kao i uvek?
Najteže je u poslednjih deset metara trke. Posao mora biti završen i oni koji su tanki sa živcima ne treba da se bave velikim produkcijskim sistemima. Što bi rekli: strpljen – spašen. Morate imati debele živce, mnogo strpljenja, kompromisa, razumevanja i upornosti. Show must go on, pa sad sa tobom ili bez tebe. A najbolje smiruju stvari i ljudi koji nemaju nikakve veze sa poslom koji trenutno obavljate.
S obzirom na to da se baviš industrijom zabave, šta ti smatraš da trenutno fali na našoj sceni, a šta bi istakla kao dobro na stranoj?
Na našoj sceni fali samo para. Ideja imamo, zvezde imamo, prostora za realizaciju dobrih projekata imamo, ali sve to košta, a mi nismo baš najbogatija zemlja niti zemlja koja ulaže mnogo u industriju zabave. A zbog toga nam fali i malo volje za radom. Sa druge strane, inostrana scena je uvek neki uzor. Oni imaju i ideje i pare i kulturu stvaranja internacionalne scene. Ali čini mi se da sve više podilaze publici i to je možda najveći problem. Gube onu oštricu koja u stvari menja pravila igre i pomera granice.
Svi znamo da mnogo voliš Madonnu, ali koga bi još izdvojila od artista kao nekoga ko te inspiriše da stvaraš?
Madonnu volim jer se iznova i iznova transformiše i (ponovo) otkriva. Ona je konstantno u procesu traženja, istraživanja i promene, da je i sama postala promena. Upravo što sam pomenula malopre, svi igraju na sigurno i nekako podilaze publici, ali ona ne. I tako se jedino menjaju stvari. Tako što probaš, daš, predstaviš nešto novo i drugačije. Tako što budeš svoj po cenu svega. I uspeha i neuspeha. Od drugih muzičkih umetnika volim Siu. Ona je na vrlo sličan način neko ko inicira promenu i volim njenu muziku, ali i kompletan vizuelni identitet.
Tvoje preporuke za film i knjigu kada želimo da se opustimo? Koju pesmu vrtiš ovih dana?
Za opuštanje i smeh uglavnom preporučujem knjige od Fredrika Backmana. Trenutno je najpopularnija Čovek po imenu Uve, od filmova za opuštanje možete zaista uživati u bilo kojem mjuziklu ali evo poslednji koji sam gledala je Merry Poppins Returns. Što se tiče pesama, ima ih više koje vrtim u poslednje vreme ali hajde da kažem God Control, od Madonne naravno.
Fotografije: WANNABE MEDIA
Jovan Žihlavski
